Српски књижевни гласник

НЕ

Синиша.

Хрисанша.

Синиша.

Хрисанша. Синиша.

Хрисанта. Синиша.

Хрисанта.

Синиша.

Хрисанша. Синиша. Хрисанша, Синиша.

Хрисанша. Синиша.

Српски Књижевни Гласник.

Ох! Љубав нас греје што око нас кружи. Видиш, сутон пада. И он љубав схвата. И пева песмицу о шеви и ружи... Је ли Tako? јесте. (Пошла је с њим корак даље и нагази блато ) О шта је ту блата! Па шта нас се тиче то блато, те баре 7 Ми смо изнад земље. Не чујемо звуке... Не видимо ништа... Љубав грубост таре. А јесен умире... Што ми стежеш руке 2 То је љубав, која не зна другог знака. (Води је лагано напред ) Седнимо на клупу крај старог рибљака... Прозиран и препун увелог живота, Згаженог шимшира, згрченог локвања. Јесте. Гле и мирта пала с оног плота. А сутон је препун сребрнастог ткања. А твоје дубоке очи, пуне боје Коре од неранџа, кестенова, липа... Сиво-мрке, светле, топле очи, које... Замисли, мој муж ме све под очи штипа. Воли кад ми се под очима модри. Ја бих пољупцима маглу са њих спрао, Да ме њихов поглед на клик бојни бодри... О дај ми те очи! Јест, с тог сам те звао, Дај ми да просањам чар небеске среће. Неко иде... Авај! Бежимо! Ни крока. Не бојиш се 7 Витез главу под нож меће Рад једног погледа из таквога ока. Нико не сме прићи. ја сам цар царева. Ти си вила, тица... не, не... златна мрежа... Пламен зоре... роса... сунце што изгрева... Сан снова... чар звезда... Боже ! (Обгрли је.) Смоква свежа, Како ме те очи у грех смртни зову!