Српски књижевни гласник

Хрисанша. Синиша.

Хрисанта. Синиша. Хрисанша. Синиша. Хрисанша. Синиша. Хрисанша.

Синиша. Хрисанша. Синиша.

Хрисанша. Синиша. Хрисанша. Синиша. Хрисанша.

Урошева Женидба. 179 С њих ја читам љубав и. заповест строгу. Сунце где си, срећу да позлатиш ову 7 Зло би било, јер тад видети нас могу. Па и да нас виде, зар ће да се сете 7 Но, још боље ноћу да ти дођем вешто, Када поноћ црну завесу оплете... А мој муж“7 Зар не знаш: он већ сумња нешто. Сумња 7 Ах дивно је кад опасност прети. Твој муж на дужности, ми у кући сами. О, ти не знаш шта ће та ноћ нам донети, Та ноћ исповести речених у тами, Гледаћемо месец... О дивно ће бити... А мој муж, а дворац, шта ће на то рећи 7 О нашој љубави гар ко може снити, Љубав у којој тек ћеш срећу стећи. Љубав где сваког часа самрт грози, Али смрти нема, јер Бог љубав штити, А ноћ је с љубављу од увек у слози. Сунце јој је злотзор: ја се не знам крити. Срце ће ти рећи, срцем се помози. То је права љубав, то херојство значи, Кад се срећа ко плен из замке украде. Нешто шушну. Неко кроз џбун се провлачи. Нико није. То су голубице младе... Сад у јесен 2 Добро, па шта те се тиче 7 Уходе мог мужа... (Ослушне.) До врага! Кораци. Уходе мог мужа! Ох, кад се развиче. Бежи! Он ће да ме голу у свет баци, Па склонићемо се... (Хоће десно.) Не, ја не смем тамо, Па куд ћемо онда 7 Два су пута само. (Чује се говор.) Брже десно. Не смем. Неко отуд иде. Никог нема... Муж ће тамо да ме спази. (Бесно.) Па куд ћемо онда “7 Јао, кад ме виде!

12*