Српски књижевни гласник
За Дон Карлоса! · | . 197 . OH. crahe ·pauyHaTH Ha HpcTHMa, 3aTHM aanpxTa. 19. deбруара. Да, 19 фебруара су Г. де Мањоак и он били заробљени. Недеља дана! Већ! Тек! Није ни сам знао.
·.-—. Био“ сам болестанг запита он. ;
— Његов вођа му пружи цигарету. Он je. одби с ужасом.
“= И сад 'сте још болесни, одговори кочијаш мирно.
— Шта ми је било“ |
· — Зар ја знамг рече вођа слежући раменима, Знам само да је то дошло у четвртак 24-ог, на тихој миси.
· — На тихој миси! рече Оливје. ;
И крупне сузе стадоше да теку полако низ његове образе. Сада. се сећао. >. —. Ми смо на путу од "четвртка у вече, продужи онај
црни човек. И у обично време далеко је од манастира кар-
мелитских калуђерица у Амезкгети до њиховог манастира у Ларену. Али, кад“ су путеви и раскршћа закрчени комором и војском, двапут је даље. Хоћете ли да једете7
— Он му пружи хлеба и белога сира. Оливје поче да ' једе, најпре махинално. затим облапорно. Ах! јадно тело које је мислило да пати једино од љубавних болова.
— Врага! рече његов сапутник, који га је гледао. с благонакдлоном пажњом, нисте ништа окусили од пре три дана.
-— Куда ме водите7 запита Г. де Пренест.
– ја сам улак између кармелитских калуђерица у Амезквети и у Ларену, објасни кочијаш. Сваке године идем тако десет-дванаест пута тамо и овамо. Наредили. су ми да вас водим 'у ларенски манастир с овим писмом.
Он показа једну запечаћену куверту.
— Ово што видите овде, у углу коверте, то је потпис генерала Квесаде, команданта либералне војске, с његовим печатом. Тај потпис нам је допустио да будемо сада где смо, то јест с. друге стране границе. Вероватно, да је знао ко је управо Француз за кога му је игуманија тражила. пропусницу. геверал Квесада не би јој тако брзо испунио молбу.
Манастирски, улак засмеја се гротом. |
— Jep изгледа да сте ви сами за један једини дан потукли четрдесет од ових либералних скотова, рече он.
"Он промрмља, с уздахом туге и дивљења:
— Двадесет девет више но ја за шест година!
Он је посматрао свога сапутника. Видело се да се трудио