Српски књижевни гласник

198 __ Српски Књижевни. Гласник.

да разуме како је овај сувоњави младић могао бити јунак. гако изванредних подвига. Зрак дивљења заблиста у његовим малим риђим очима.

— Пијте, рече он ватрено. ај

И пружи му тиквицу коју је носио брижљиво скривену под својим капутом. :

У тој тиквици била је нека страшна ракија. Оливје стаде да пије, и би му мање хладно.

— Мора да су нас успут често заустављали“ рече он, враћајући тиквицу.

— Него како... десет, двадесет пута можда. Ах, да није било писма Квесадина, свршили бисмо своје, пре но што бисмо прешли и две миље. Између Пампелуне и Јаке, било је пуно карлистичких заробљеника. Нису могли да се докопају границе, несрећници. Предали су се, и либерали су их одмах десетковали. Било је ту скоро сто педесет лешина, голих као од мајке рођених, поређаних дуж пута. Наша кола су прошла мимо њих. Пазио сам што сам више могао да им моји леви точкови не поломе ноге. Нисам сигуран да ми је то увек испало за руком, пошто сам био приморан“ да одговарам лакрдијама на шале које су ми, поводом њих, добацивали ти гадови, либерални војници, стојећи иза својих купа од пушака с десне стране пута.

Манастирски улак опсова нешто страшно.

Ах, заврши он, стежући дршку од ножа који се помоли под његовим капутом, и боље је, младићу, што нисте могли то видети!

Заћуташе. Пут је силазио, с наглим кривинама. Кона су ишла брже. Кочијаш узе Оливјеа за руку. · Гледајте, рече му он. На једно сто корака напред, видела се, на белом друму, једна црна гомила. - Карлисти који су успели да пређу границу, рече улак. Било их је тридесетак, опкољених француским војницима под заповедништвом једног подофицира. — Воде их у Ларен. Одатле ће бити упућени у места где треба да буду интернирани. + > Чу се све јасније нека песма. Карлисти су невали да би ишли у корак. Ускоро су се могле разазнати речи које су певали. Г. де Пренест махну руком с одвратношћу.