Српски књижевни гласник

206 Српски Књижевни Гласник.

и Далмација и Црна Гора; најважнија су имена Змај, Јакшић. Љ. П. Ненадовић, Каћански, Сундечић, Љубиша, Л. Костић, М. Кујунџић, Сима Поповић. Уз то је негована народна песма и приповетка, стално, с великом пажњом. Све то тачно одговара оном добу које је настало одмах после Вукове смрти.

Преводи су мешовитог укуса. С једне стране је Балзак, Иго, Хајне, Дикенс, Хоторн, Пушкин, Гогољ, Тургењев, Бјернсон, а с друге Јокај, Ваднај, Герлино, Розенхајн и слични. Публика у времену Кнеза Михаила била је врло далеко од тога да има виши књижевни укус; вероватно се и сам кнез гушио у сузама кад је читао „Гусарског Краља“ од Јокаја. Класичних — старих грчких и римских писаца и нема у „Вили“. У то доба, класицизам је био сасвим одбачен; и то је ваљда био један од резултата победе националног Вука пад класичарем Светићем.

Књижевни есеј није у то доба постојао у нас, а критика уопште била је врло неразвијена. Са изузетком Доситеја и проте Матије, који су добили по један чланак или реценсију, може се рећи да ни о једном нашем књижевнику „Вила“ није говорила с пажњом и студијом. Ни Вук, ни Бранко, ни Стерија, нити тадашњи сувремени писци нису узимани у шире расматрање; страни писци још мање, о њима се говорило само узгредно у којем чланку, или у белешкама, које су у ствари биле библиографске и врло штедљиво садржавале по коју реч похвале или покуде. Позоришна критика вођена. је мало и с прекидима, пошто тад није ни било сталног позоришта; у 1865 водио ју је неко анонимно, а у 1867 Кујунџић и Шапчанин. Филолошко мерило владало је у критици, у колико се ова види уопште. Књижевност је добра само од Вука на овамо; оно пре не ваља скоро ништа, — то је од прилике била књижевна теорија редакције.

Науке је такође било у „Вили“, националне: језик, историја, географија. Она никада није била стручна, него само популарна, за развијање и ширење научних. новина. Стручне расправе остављао је Новаковић за „Гласник ученог друштва“ и налазио је да им није место у једном листу намењеном широј публици. Кад је Иларион Руварац штампао 1868 једну своју потпуно стручну расправу о „краљицама и царицама српским“ у „Матици“, која је такође била лист за ширу публику, Новаковић му је писао (јун 1868) да није требало да је тамо штампа него у неком стручном научном органу.