Српски књижевни гласник

_ ЈЕДАН СТАРИ КЊИЖЕВНИ ЛИСТ. | | (ВИЛА, 1865 —1868.)

· |I — ПРОГРАМ ЛИСТА.

Ми смо од детињства читали „Вилу“, -—| 7 aa -је она; наравно, давно била престала излазити, — и онда нас је њен књижевни програм потпуно задовољавао. Ја се сећам колики су утисак на мене онда чиниле украјинске приповетке Марка Вовчка, и разумем да је Јанко Веселиновић — како он сам причаше — „гутао“ те пријатне и наивне идиле које ће њему зоцније служити као један од образаца. Остала ми је у памети и „Рапачинијева кћи“, фантастична и егзотична приповетка, и био сам не мало зачуђен кад сам много доцније чуо Љ. Недића да хвали њена писца Н. Хоторна, и видео после да он преводи његова „Давида Свена“, као што ће г. Влад. Савић још доцније превести његово најбоље дело „Скерлетно слово“. ја сам тада мислио да је Хоторн само дечија лектира а не неки познати и угледни писац. Од стихова знам да сам највише волео Сундечићеве песмице, јер су биле кратке, и један почетак из „Махабарате“ у преводу Симе Поповића:

„У Видарфу Фим је влад'о, Власт му беше страшна сила; А на двору цветала му Дамајанта ћерка мила“,

и ти су ми стихови навек изгледали изванредно чисти и глатки.

Кад бисмо данас имали да окарактеришемо књижевни програм „Виле“, ми бисмо рекли да је онај који је могла дати Кнез Михаилова Србија. Приповетка је била скоро сва у рукама Србијанаца — Милорад Шапчанин, Г. Владан Ђор-. ђевић и др. — ако не рачунамо Ђ. Јакшића, који је у то доба стално живео у Србији: — једини је изузетак Г. Б. Николајевић, који је, у осталом, написао само једну приповетку. Поезију негује и Србија и Војводина скоро подједнако, нешто