Српски књижевни гласник

6 Српски Књижевни Гласник. ћаја и то ме умири. Онда позвах једног носача који прихвати моје ствари, па се кренусмо у варош.

— Вама треба стан, господине 7

— Не, идем право код Николе Глишића, шефа... Ти знаш где станује7 А мислим знам и ја.

Он застаде па спусти ствари на земљу.

— Код господина Николе Глишића 7. А шта сте ви њему 2

— Рођак.

— Господина Николу —- рече носач подижући ствари и зумњиво вртећи главом — мучно да ћемо наћи код куће. Нећемо га тамо наћи.

— Каког7 Зашто 2

— Не иде он тако рано кући, господине. Његова кућа · је „Лаф“.

— Шта кажеш 7

— Много се пропио — одговори носач — мно-го.

— Шта булазниш човече 7

И ја му наредих да не дроби, већ да ме води куд сам му рекао. Али кад смо наилазили поред „Лафа“ он спусти ствари, утрча у кафану, без питања, па кад отуд изиђе:

— Ту је, ту, знао сам ја.

Ја мало размислих шта да чиним, она језа разочарења проструја сад кроз мене много јаче, па се најзад реших да уђем у кафану. Тамо ми показаше једно засебно оделење, одакле је допирала паклена свађа. ја застадох да ослушнем, оклевах опет некфавреме држећи кваку па се нагло одлучих да отворим. Десетак прилика, с циганима који су поднимљени на виолине пажљиво пратили праву циганску препирку, распознавало се у диму од дувана. А кад ме приметише људи се згледаше и свађа се осетно утиша. ја спустих руку на раме Николино, јер он не беше спазио кад сам ушао.

Он се окрете, погледа ме мутним, изнуреним очима, познаде ме, па устаде и загрли ме, али је био изненађен.

— Господо, — представи ме он расејано, после поздрава — ово је мој побратим, ово је човек, сила, ђи ... Ђида. А мени показујући своје друштво: — Ово су моји при-

јатељи. Кажу тако, а ја мислим да међу њима има и ниткова, клеветника, хуља. А сад, господо, тачка. Има дана за мегдана. Овај човек овде странац је и не тичу га се наше ствари. Дакле, тачка!