Српски књижевни гласник

У Гостима. :: 9

извлачио, а они су се извлачили, и синове извлачили и слуге извлачили; и сад сви бољи од мене, поштенији од мене, паметнији од мене.

Али одмах за тим намршти се, погледа ме потајнички и по трећи пут пружи ми чашу.

— Испи, бре.

Ја се устезах.

Он дрекну:

— Лочи! Увек си био изрод. И тебе ја познајем. Уображен. Понижење му да пије.

Па се окрете циганима:

— Свирај!

"Цигани нешто закрештеше.

— Чекај! Стани! Ти, Микобере, декламацију, али громку.

један тип предратног практиканта, мршав као чибук, истегнута лица, у црном излизаном капуту са кратким рукавима, са густим црним маљама по рукама, превртао је очима и кревељио се. Ваљда да би ме повратио из запрепашћености један господин у остацима официрске униформе примаче ми се:

— То је Микобер, — рече он, -— наш Микобер, наша симпатија. Сам се крстио. Враг би га знао од куд му то име. Кажу из неког енглеског романа.

Никола се сад окрете мени али ме није гледао у очи:

— Е мој побратиме, — говорио је климајући главом и држећи чашу у руци која је дрхтала. — Сећаш ли се онога из посланице Тимотију: добар раш рашовах, трку сврших, вјеру одржах... јест, ваљао је некад овај ђида, одужио се, али га задеси једна само несрећа: не умре на време.

Па се онда наже и шапуташе ми промуклим гласом на уво: — Само пази ово што ћу ти рећи: Кад једног лепог дана чујеш да је нестало твога побратима Николе Глишића немој се чудити.

И подижући руку више главе па после до гуше: — јер, ево довде је дошло, не довде. Нешто се у мени сломило... Али говорићемо сутра... А то што ти рекох, побратиме, чућеш. Има. само двоје: не живети или побећи у свет. А ја још имам снаге. И десет: ноката биће ми доста да зарадим мир кога немам и кога овде никад нећу имати.

У том мршавко устаде и подиже чашу: