Српски књижевни гласник

10 Српски Књижевни Гласник.

— WMessieurs, mangeons et buvons, car demain nous mourгопз! Заиста вам кажем: Не свађајте се, праштајте један другом. Рагаоппег, оп уоиз рагаоппетга !

Па, савршено тачно подражавајући Николу, дрекну: Тачка !

Један дебељко искривљеног врата наваљивао је доброћудно. — Једну од Војислава Млађег, Микобере, молим те.

— То не допуштам — продера се Никола. Сит сам га. Ни већег забушанта, ни досаднијег патриоте. Са енергијом "што је скупљао за време рата, гађа сад тешким калибрима. Другу, синко, бољу, поштенију.

Тада се крезуби студент подиже у пола, нагну према Николи и погледа га дрско у очи: |

— ја знам најбољу, рече он: Човек пева после Раша.

— Чујмо га — заграјаше пијанице те се све утиша.

Студент седе и поднимивши се танким и дугачким рукама, не скидајући погледа с Николе, рецитовао је:

Ја сам газио у крви до колена

и немам више снова.

Сестра ми се продала,

а мајци су ми посекли седе косе.

И ја у овом мутном мору блуда и кала

не тражим плена.

Ох, ја сам жељан зрака! И млека!

И беле јутарње росе!

ја сам се смејао у крви до колена

и нисам питао зашто 7

Брата сам звао душманом клетим,

и кликтао сам кад се у мраку напред хрли,

и онда лети к врагу и Бог и човек и ров!... И данас мирно гледам како ми жељену жену губави бакалин грли...

И немам воље — ил' немам снаге да му се светим.

— Стој! — грмну Никола са изразом дивље јарости и устајући — Ти си то спевао, скоте!

Крезуби студент прекиде, насмеши се демонски и одговори са свим мирно:

— Пардон! ја не певам. То је спевао други, а мени се допало.

— Ко 7

— Душан Васиљев.