Српски књижевни гласник

У Гостима. 15

Па разјарено, јер случајно погледах студента:

— ... Нема, дакле, врдања, нема устука. Ми гурамо напред и само напред и опет нап... то јест напред. Само треба, дакле, слоге, треба опште... Живело опште...

— Општеје васкресеније, убаци опет крезуби студент са очевидним изразом завидљиве ироније.

— Живело општеје васкресеније! — захори се са свих страна и цигани засвираше „туш“.

— ... А сад, господо, — заврших ја у паничном страху. — Недајте, дакле, таван! Придржите лампу! Аман!

— Недајте таван! Придржите лампу! — викали су сви око мене. Па ја седох у највећем узбуђењу, а сви прилажаху да ми честитају. Али од честитања ништа није могло бити јер кад сам лупио челом о астал учинило ми се као да цела васиона потону. И нисам га могао подићи поред највећег напрегања. Само сам осећао као да се купам у нечему што је мирисало на мрве, дуван и чаршав умочен у вино и чуо како неко каже: „Нека га, док се одмори.“ А кад ми нека течност уђе у, рукав неко је опет казао: „Пустите му руку, нек' исцури“. Уплашио сам се да није крв, јер знам да сам једног тренутка помишљао да убијем студента па у том страху подигох главу. Онда сви повикаше: „Дајте му коњака да пресече; да пресече, да пресече“. Ја сам разумео да ће ми пресећи руку, па сећајући се да сам увек био против сваке операције, узвикнух очајно:

— Не пристајем да се сече, разумете ли!

И тада се опет угледах у огледалу, али тако мртавачки блед, блед као дух, никад нисам био. Међутим било ми је лакше и ја сам молио за тишину да наставим здравицу.

Никола се клатио, бечио и трабуњао:

— Побратиме, бравос;... није вајде, бравос, бравос, брааавос! Али сви рекоше да Никола који се лудачки кикотао треба да иде и да ја морам ићи с њим. Ми смо се неко време опирали, али, напослетку, послушасмо. И кривећи се на климавим ногама понесмо наше капуте па напустисмо кафану остављајући друштво у најбољем расположењу.

ја сам, за чудо, на пољу са свим дошао к себи и водио Николу испод руке. (Да сам дошао к себи познао сам по томе што сам се већ почео стидети). Била је прошла поноћ и јасна месечина обасјавала је паланку, нему као сеоско