Српски књижевни гласник

16 Српски Књижевни Гласник.

гробље. Он је вукао ноге и сваки час спотицао се о шиљато камење калдрме.

— У ногу, друже, у ногу.

Стезао сам нос да не прснем у смеј. Тако ми је нешто. смешно било.

Он се тетурао, наваљивао на мене свом тежином, ишао: час брже час лакше. ~

— Држи темпо, друже, темпо! — опомињао сам га.

— Е, мој побратиме, ето докле сам дотерао.

Кад пролажасмо преко пијаце сетих се његовог оца.

— Слушај, рече он заплићући језиком, — видео сам пропалица, али као што смо нас двојица — нигде нема.

Па се лудачки смејао као да јеца. А тај смех, ох благи Боже, необично ме подсети онај његов плач у земуници на фронту.

— Али запамти, — продужи он, — ако једног дана. чујеш да је нестало Николе Глишића...

— Па где ћеш, несрећниче 2

— Где7 То незнам. Али одох, знај од-ох...

Прођосмо цркву и скретосмо у његову улицу коју сам познавао. Велике, црне сенке липа покретале се на земљи потајно као утваре, На клупи пред берберницом кашљао је и гласно зевао ноћни стражар. Испружен полеђушке он је гледао у месец, док су се плехани тасови покретани лаким ветром, тајанствено брујећи, лелујали.

Кад стигосмо пред кућу он истрже своју руку:

— Причекај, побратиме.

Ја застадох, а он продужи клатећи се, пипајући и држећи се зида без чије би се помоћи срушио.

Затим уђе на капију па се мало после зачу његов промукли и пијани глас и испрекидани, престрављени шапат жене. А одмах затим као нека борба, очајно задржавање и нешто се сурва и откотрља низ високе дрвене степенице.

Ја журно ступих унутра и угледах црну прилику Николину згрчену у грозну гужву на дну степеница. У истом тренутку, према светлости из предсобља, спазих и жену где дршће на врху степеница.

Кад казах ко сам и да се не плаши ње нестаде да се мало после понова појави, усплахирена, са свећом у руци:

— Ах, свемогући Боже, ви сте 7