Српски књижевни гласник

У Гостима. 17

С крајњим напрезањем подизао сам Николу, отомбољеног, млитавог, опуштеног и тек после неописаних мука успео сам да га положим на постељу у истој оној соби у којој смо разговарали оне вечери, на два дана пред његово венчање. Није се мицао.

Заиста много муке беше ме стало док сам га изнео и положио у постељу његове спаваће собе. Али у том напрезању које ми је снајка олакшавала придржавајући га, она и ја додирнусмо се неколико пута и увек се чудно погледасмо. Нешто пријатно до заноса, неко слатко узбуђење које ми је уливало нове снаге, прострујало би кроз мене и заголицало би ме при сваком од тих случајних додира. А кад бих ја заустио да се извиним она би ме, преко јадног, разбарушеног Николе, пресекла неким пожудним, страсним погледом до лудила.

У салону, где смо прешли, по том, он ме је молила за опроштај њихове неизгладиве срамоте преда мном. Рекла ми је: да се стиди од мене, да ништа сигурно није знала о мом доласку, да јој је живот чемеран. Захваљивала ми што сам дошао, а он ме је позивао само на њено наваљивање, те да се заједнички посаветујемо: може ли што год бити од њиховог живота и од Николе, који се од доласка из војске, а нарочито од скорашње смрти своје мајке, са свим изменио, изгубио, пропио, искварио у служби. То је последње средство и она више неће да буде луда. Па страстан плач и одмах затим осмех какав никад нисам видео на њеном смерном лицу, нешто чудно нестално, извештачено, циничко, чулно, нешто дражасно што више није било чедно и невино.

Покушавао сам, колико сам могао, да објасним да умирим, да изразим веру: да ће се све изгладити с обзиром на њихову племениту, херојску љубав која их је сјединила, на децу која их понова чврсто и нераздвојно морају везати; и обећавајући да ћемо, сутра дан, кад будем дошао, о свему хладно и паметно размислити, наумих да изађем.

Али се она енергично успротиви:

— Не, нећете ићи, — рече она хватајући ме за руку која од тога додира задрхта. — Има места. Сутра већ нећете га познати. Стидиће се и покајнички молити за опроштај.

Неодлучан посматрао сам је муцајући нешто и падајући у све већу забуну. Витка, али бујних форми, са великим гру-