Српски књижевни гласник

20 Српски Књижевни Гласник.

било ни најмање, лепо... Шта ви на то кажете7 Рад сам да чујем ваше веома цењено мишљење и... да вас умолим за

једну цигарету. Збиља, невероватно, попуших вам све цигарете, господо! ДРАГИША ВАСИЋ.

ПУСТИЊАК И МЕДЕНИЦА. (Крај.)

Планина у коју ме изведоше, звала се Осоговска. Тако сам „јако звезда многосветла от запада к встоком проходил в страни гори пустини Осоговскије“. Како да вам опишем лепоту оних места и чудну дивљину која ме је окружавала. Два кршна младића приведоше ме донде, наоружани добро стрелама и копљима због успутних разбојника, а узвикиваху страсно да би чули свој глас како се одбига с једне стене на другу. Лако сам уз њих скакао по камењу. Моје је звоно. звонило као да читаво крдо туда пролази. још из далека ми показаше брег са пећином што ће ми бити кровиште, а испод ње и изнад ње литице неукротљивом шумом обрасле. Али је дуго било испети се до горе; ишли смо удолином за коју ми рекоше да се зове Рабин до а уз речицу Скупицу. Кад дигох поглед, језа ме обузе; срце ми затрепта од страха. неког неочекиваног и од радости. Копци летећи у висинама били су ми драги другови, а поток младост неизмерна. Да сам одрастао са младићима што ме пратише, не би ми изгледали ближи и више браћа. Чуо сам их како су још у колевци нестрпљиви за дојком материном, па дечаци за победама, па људи за младим женским телом. Притискам дуго главу уз њина рамена, пребацујем им руке низ плећи, нудим им једино. благо своје, меденицу, да је понесу собом. Расплака их раздраганост, сузе им капљу по прсима, руке шире смело као да су чврста гавранска крила. А стигли смо мети. Одбише ми дар. Кад се удалише, заболе ме нешто под срцем, копље да продире. За мало их видех да се указаше на чистини од џбуња, крај речице, тамо где смо заједно давно били. Кликнух им отегнуто. Освртоше се, одговорише, глас им сићушан, бедан, отпустише стрелу у висину, кобац један затрепта у висини па се стрмоглави на мах. Они замајаше рукама и