Српски књижевни гласник

Пустињак и Меденица. 21

продужише пут кроз грање. Стојим, стојим тако до пред вече сасвим сам, сасвим усамљен: Нови бог, где је он! Пећина је доста малена, прашна, пуна паучине и безбојних провидних гљива. Доста дана сам се морао навикавати, док сам научио да разазнајем по њој. Ено у углу наслагао се пепео ; угарци још стоје, окрајци њиних су дрва скоро посечена. Наднешени свод пећине што се као оџаклија губи негде и пропушта хладноћу, надимљен је. То је неки процеп кроз стену ; пролазници су га опазили и искористили. Чобани, док је олуја или пљусак, дотерају овде своје стадо и ложе огањ. У истини по земљи као да има још отисака сићушних копита. Можда разбојници. Ускоро, чим настане гадно време, не сазнавши још да сам овде, потражиће своје старо склониште, и онда ће се изненадити. Потераће стоку напред; стока ће се прво тискати око уласка, покисла, одижући мокро руно, затим осетивши присуство туђинца, стаће престрашена, заблејаће, звона ће зазвонити. Они ће дојурити, мислиће да је вук, батинама ће замлатати, викаће, грдно ће се изненадити. После ћемо разговарати, после ћемо певати а очи ми сузити од дима. Ако су то само дечаци, или опори људи нетрпељиви, који и не брију браде нити масле косу... Ако су то жене; ако је то каква јака збијена женка... У сваком случају ја нећу више да силазим у долину. Тамо није ништа моје. На најудаљенијој стени пећине, гле, пронашао сам чудне слике животиња, и много. Неке су врло ситне, неке веће, Једне су црвеним, друге црним: коњи спутани ласом, бесни биволи, краве с тешким сисама, и неке животиње оштрих чекиња, сличне туровима које никад нисам видео, сем што сам чуо за њих у причама. Страх ме је већ што осећам да су многи људи прошли испод овог кровишта још ако су многи од њих изгинули или помрли. Бити у колиби коју сам сам сазидао и у коју нико пре мене није ступио. Ускоро се реших да прионем на посао. Тако сутра дан све је у наоколо одјекивало од удара моје кратке сикире. Млада стабла, кад падају, закаче се круном белолисном за свога суседа, и дуго остану шумећи, приљубљени у неком красном пољубцу. Морам се обесити и заљуљати свом снагом да их одвојим. Један ми је друг причао како је на смешан начин сусрео вука на планини. Закачени стражњицама вук је вукао своју женку између дрва; из очију им текле као сузе, а један глас да пусте. Радим,