Српски књижевни гласник

22 Српски Књижевни Гласник. не

радим, тешем, везујем стабла конопом и ликом, опкопавам уравнину да киша отиче, радим тако журно, тако мило, као никад до сад кад бејах у задрузи, и где су ме с тога лењивцем сматрали. За време док сам на послу, никога да угледам, скоро ни једног живог створа, сем ако не, копајући, гљисте, или тице кад одлећу са грања дрвета у које стабло замахнем. Једном једна ласица пројури и поздрави ме осмехом. Кат-кад бацим поглед на чистину између џбуња доле, крај Скутице : да ли когод не долази. Врло бих волео да не примим ниједног госта док се сасвим не настаним, па да га много изненадим. Уморан седнем да се наручам дивљих опорих крушака, сасушених јесенас на сунцу, или сиришта што ми га даде кнез при испраћају. Још ћу имати хране за неколико дана. Онда ће ми до пролећа доносити нове, кад ћу сам себи почети прибављати. Понова синуло сунце, понова снег се топи. За шта год дохватим руком влажно је; и блатавим се непрестано. Крај наложеног огња сваки час одвијам удвојене обојке с ногу да их сасушим. Стопале ми поцрвенеле па сврбе. Нови дом је готов, дуг да се два пут могу прућити, и толико широк. Над улазом вешам меденицу. Ветар дува и меденица звони. Да ли звони меденица, да ли моје срце то куца, да ли богови ударају чекићима у ковани свод небески тамо где је свод попустио 7 Да ли стада пролазе по вас дан око моје кућице“ Причу да причам желео би у ноћи црној над ватром, кад дим очи штипа а груди осветљене пламеном, топле. Појуримо из колибе огради, браћо сви, погледајмо по путањи, топи се снег, ај снег се топи, сунце га побеђује дрхтећи. Бог долази с друге стране нашој огради, наслони се рукама на њу и броља без престанка. Младе девојке, младе девојке да видимо, соколи, да им провучемо руку у недра па да их тако себи привучемо на прси, да се чинимо да нам је то свеједно а да нам глас трепери ипак. Зверове малене да помилујемо по гривама на којима светлаци блескају, да се играмо њиним чедним и бесним погледима, и да се радујемо сред опасности кад се растежу похотно, зевају, облизују гипким језиком у жељи да нас виде раскидане у комаде, мокре крваво, у пушењу топлом, у дрхтању распутаности. Море далеко упињати се да видимо преко дванаест планина, и двадесет четири реке, и тридесет и шест житница. Како да се вучем окрвављен до ограде, ја пустињак наречен