Српски књижевни гласник

Пустињак и Меденица. 23

да богу љубим стопе. Као јелен извору у време жетве, тако пожурих из дома гадног и загушљивог. Само бих да испричам причу што се испреда од времена, кад су моји први претци тупим ножем урезивали у стабла шумска песму о јунаку који се једва креће од силне тежине планинске, па, раширених руку и ногу огромног трбуха, лежи окренут небу. Отрован и сам паклом, његових незгода, хтео сам да ослобођен постанем чили младић, од брега облак. И попех се на врх ове планине, па, место да је обвих и обљубих облаковски собом, само је повећах. Загракта планина подамном, усуд раскида браду, све се колевке заљуљаше махнито. Три дива искочише из земље, растргоше ме, разнеше на својим мачевима, расплакаше, заслинише у подне, појури један младић одгурнув чамац с песка у воду, отплови по сунце. И снег се тек топи. А кад ће земља обновити се биљем.

Гле, гле, шта мислих ја; често о богу. Зар само о богу, зар свуда о богу Бар тако мишљаху они доле што ми донашаху јело и чекаху благослова од мене. Ево ме, ево ме, приступих насмејан, ведар, раширених плећа, те бих разговарао с њима дуго о свему. Занимљиво је да су они мислили да од мене уче о богу, а оно сам ја напротив о њему све од њих сазнао: кад дођох једва да сам појма имао. И заволео сам ускоро тога скрушеног кротког младића што је корачао кроз неку далеку врућу земљу, одевен у хаљину дугу до стопа; што је миловао децу, — заволео сам га нарочито, што је био напрост и племенит, спреман на ужасни суд. Заволео сам га у то време био нарочито. Но чим сам пове_ ровао да је можда он најачи, он господар над нашим словенским боговима, њему да служи Морана, Купала, Лада, Велес, њему Перун, Свантовид, Хорза, Дајбог, обузе ме ужас. Сакрих онда главу у прашину и разголитих плећи до појаса, загњурен чеках да дође и бије ме кнутом по варварском телу. Чекао бих га јутром до вечери тако, и онда бих се уморан дизао и излазио пред пећину тако, утапајући поглед у сумрак, излажући хладноме ваздуху голе прси и мишице. Најдивљачнију песму певам, најстраснији глас кликћем, очима гризем купине што још нису ни цветале а камо ли дозреле. И сутра опет долазе људи да се туже. Зашто 7 Што се бију по кућама, што се псују, силују, гладују, чине једно другом неправду. Да би имали коме да се јадају, и да им ко обећа