Српски књижевни гласник

Уметнички Преглед. 625

код Француза, оно је само тренутна забава декадената.“

(Луи Уртик). У Француској, у осталом, те највеће настра-,

ности налазимо и у књижевности и у уметности код људи који носе имена јеврејска, шпанска, белгијска, холандска, пољска, америчка, а не француска.

Ни ја, дакле, нећу никад одобрити онај извитоперени, настрани и недоучени део у сликарству ГГ. Миличића и Бијелића; што хоћу да кажем, то је да је само праведно истаћи оно што сам горе доброга рекао о нашој новој уметности, и, поврх свега, да не треба сметати с ума да су нови уметници наша будућност, и да им ради њихових данашњих резултата, и ради њихових доцнијих евентуалних и ако, надајмо се, не ефемерних — треба дати кредита. Наш нови нараштај, од своје стране, добро би учинио, ако смем да кажем једну жељу, кад би мало научио да цени поредећи ; кад би покушао да разуме себе и свој положај, и да размисли без предрасуде о својој уметности; и кад не би својим ставом, на који му његове способности не дају никаква права, помагао да се без икакве потребе дуби јаз између њега и његових претходника, трудбеника на истоме послу на коме и он ради, и на коме треба да се ради, на славу уметности и једних и других

БОГДАН ПОПОВИЋ.

„ХОФМАНОВЕ ПРИЧЕ“, ОД ЖАКА ОФЕНБАХА.

Жак Офенбах, као композитор и уметник, није никада био проблем за решавање; из простог разлога што ни 384 њега није било проблема у уметности. Рођен у Келну нд Рајни, растао и васпитан у Паризу за доба чудне вртогла. вице Другога Царства, Офенбах је ступио на уметничку позор. ницу уз ритме кадрила и неустрашивих галопада и, проницљив он је разумео дух времена и остао му веран. Тражити нешто" ново у уметности, борити се за идеале који се обично остварују у будућности, он није хтео. Претпостављао је да говори целом свету, место оној „одабраној хиљади“ која није у стању да помогне уметника друкчије него благонаклоним, каткада и снобовским аплаузом.

И док су у Великој Опери владали Глук, Спонтини,

· Мајербер и други представници високих или високопарних

дела названих газбае [угадие еп тизгдие или opera зета, Офенбах је био отворио своје позориште Bouffes Parisiens, да у њему пева своје лагане једночине оперетице, лакрдије и пародије, и да, као ванредно духовит музички карикатуриста, занима широку масу исмевајући све што је тада око њега постојало: и патетику велике опере, и поштени лиризам лирске опере, и строга симфоничарска настојања – својих савременика. Његова лозинка је била: „забављати се“ по сваку цену. Одговарајући томе начелу, он је бирао садржаје