Српски књижевни гласник

| НОВА ПОЕЗИЈА.

„Да ли је случајно, или све стоји у некој интимној вези са свиме, што се, у ово хаотично доба пропадања старих ствари и преживелих традиција, у уметности културнога света завитлава један револуционаран вихор“ Све је једно да ли ће неко имати смелости да, објашњења ради, васкрсава покојну социолошку теорију, по којој друштвени живот и фазе кроз које он пролази снажно утичу на уметност човекову; или ће можда, психолошким путем, све што је ново и на први поглед лудо у данашњој уметности тумачити духовном поремећеношћу човечанства после дугогодишњих ратних катастрофа. Чињеница је несумњива да се савремена уметност, и поезија на првоме месту, налази на оштром преокрету у својој еволуцији. И више него узроци, нас данас могу да интересују смерови нових стремљења.

И у нашој литератури постоји изразита нова струја. Било · би лакомислено и узалудно не веровати у њену снагу. Као и увек, тако се и сада појава нових јавља у огорченоме сукобу са „старима“, и књижевно јавно мњење узбуркало се као никада до сада. С једне стране, млади, војници „футуризма“, „експресионизма“, космизма“, „зенитизма“ и т. д. жучно нападају, и у своју борбу уносе, као и сви они на које се диже хајка, пркос и инат, радећи многе ствари не · толико да нешто позитивно створе, колико да „скандализирају.“ С друге стране, стари, „класици“, „традиционалци“, браниоци „реда“ у литератури, упорно стоје на предратноме бедему, и одбијајући оно што је истински наивно и лудо у нападима нових, неће не само да приме, него ни да разумеју, ни да појме све оно друго, и много тога, што је оправдано, позитивно, добро у њиховим делима.

Међутим, ништа горе за правилан развој једне литера„туре него строга предубеђења са којима се примају нови песници. He треба ништа судити а ргог. Осудити унапред,