Српски књижевни гласник
66 Српски Књижевни Гласник.
за кнеза Јована сина Великог Књаза Константина Константиновића, биле су од утицаја на држање Русије за време кризе од 1912—1913 и рата од 1914.
У личним односима између краља Петра и краља Николе, Краља Петра је врло много одређивало држање његовога таста према Шумадији, коју је, сваком приликом исмејавао.
Код Грчког и Румунског владара ценио је само вештину са којом су управљали народима својим.
IV
Краљ Петар је имао нешто од оне љубави за њиву, оне привезаности за земљу која је толико јака код нашега сељака. А нико му у земљи није био толико близак као сељак. „Погледајте како су дивни“; „видите како раде“ ; „све што ви покварите сељак ће поправити“, и т. д. говорио је он. И, никада није тако слободно и с више срчаности ниским разговарао као са сељацима; и њему и сабесединцима сељацима дрешио се језик. Утегнут у походну генералску униформу, коју није скидао до смрти, срдачан, без афектације, с доброћудним манирима старога човека, прилазио је људима. Мало је њих који нису ценили ту његову лепу особину.
Исто тако волео је војника, онога простог српскога војника. У њега је имао неку безазлено неограничену веру. Приликом једне свечане ревије трупа у иностранству, ревије трупа једне Велике Силе, запитао га је Главни Командант те стране
војске: „Шта кажеш за ове војнике“, — који су и ако мали али снажни у новој опреми од цокула до перјаница доиста сјајно изгледали 7 — „Мој један за твоја три“, одговорио је
краљ у шали која је била збиља.
Сам лично живео је као војник, радио је од ранога јутра до у мрак; држао је и сам тражио у кући војнички ред. Штедљив, и побожан, сазидао је породичну цркву, костурницу „Св. Ђорђа“ на Опленцу код Тополе, можда једну од најлепших цркава на Балкану. Крај ње је мислио и желео да проведе последње дане. Усуд, у чије је одлуке веровао, доделио је друкчије.
Са тим краљем, који је до 1903 имао буран живот прогнанога кнеза а од 1903—1918 имао кризу за кризом и своје земље и целога света, одлази једна славна епоха остављајући „Будућност на коленима Богова.“
ЈОВАН М. ЈОВАНОВИЋ. |