Српски књижевни гласник

Последњи Дом. 135

киван, нисам жалио да погинем тог тренутка, па у тој љутини продерах се да чује командант :

— У здрављу, снаја. Крив сам ти, брате, што сам млађи од некога.

Па онда ударим у кас право друмом за другу батерију.

— То си ти, ваљда, помислио у себи.

— Није, части ми, него сам баш гласно казао и чуо је командант.

— E, јеси сила Стеваве, није вајде, сила си, осветио си му се.

И понова се испружају по креветима и протежу рекон-

валеспценти... (Н ставиће се.)

ДРАГИША ВАСИЋ.

ПОСЛЕДЊИ ДОМ. (СЕДМА ГЛАВА ИЗ РОМАНА ПИЈАНА ЗЕМЉА)

Што га меће сиротиња још вазда у гладнике7 Што га увек још тим гадним именом назива“ Ваљда тек не због оних двају кућерина7 Та обе су му оне трошне, оронуле, криве. Та странцима чак изгледа, кад их виде први пут, да не стоје и да нису грађене од цигље, него да се наслањају на улицу и на плот, као грдни црни чамци на излокану обалу.

Кроз ону прву ругобу, што цркава на сред града, никада не лутају ни комшијски пси: браве су јој под катанцем, над праговима муљ; прозорски јој капци мртвачки стиснути као веђе чудовишта гаднога у сну; из довратака и гредица избија дивље биље; са зидова и са стропа отпада црн креч; кроз мутна стакла провирују крпе утушкане; гуштери се сунчају у влажном ходнику; по дворишту, кроз трулу траву, миле змије и слепићи, а у врту буја репув, татула и рен.

Понадао се он једанпут да ће моћи издати ту кућу под најам. Градила се нека пруга на царском имању, па је било дошло у град безброј раденика. Но залуду, кад се од њих нико поуздао није — чак ни да једанпут преноћи у њој. А лепо су га, још пре некад, световали људи: „Де, Илија, брате мили, поправи ту наказу. Требаће ти можда једном. Издаћеш је можда неком. А и грех је од Бога да зјапи тако пуста.