Српски књижевни гласник

Последњи Дом. 21

у. Мутњачи ласте и облаци. Застао је и ветар да погледа славље. Разлеже се, разлеже се звоњава са цркве... Нестаће скорим тих утвари. Види, нестаће их. Оног дана када склопи уморне очи он, неко ће их разбацити широм Божјег света, и неће се можда знати ни да су билету. Ко ће после да их чува 2. Синови 2. Не чувају ни себе, а не стари завет. Већ сада му у лице кажу да Карађорђе није никад ноћио у њих. А шта ће бити истом онда кад млађи узме Мађарицу, Маришку служавку, а старији ко зна кога из белога света“7 Сигурно ће говорити да им није сачувао ни крова над главом, али да је булазнио кад је био пјан како му је предња соба препуна утвари. Биће их оца стид. Млађи, Прока, од малена, бунави о правди, и учи друге место себе, кујући туђе гвожђе, а старији, Милутин, поред свију школа, звижди и на правду и на стари завет: њему је све лудо, и опет све мудро, подсмева се и једном и другом, не волећи и волећи све људе под сунцем, — где би они сачували старинско предање! А како га је чувао стари! Како га је волео! Дошао је толико пута до просјачког штапа, а никад није ни помислио да прода свој завет: пре би дао ђаволу рођену своју душу, него што · би некрштеном продао утвари. Будала! Лудак! Нестаће их још срамније: с поругом и клетвом. Спаса им више нема. Остаје му само једно: да их скупи о поноћи, потаице, кад нигде нема људске душе будне, па да их однесе у врећи до реке, и баци их у дубину, а за њима да се одмах и сам стрмоглави. Јер коме их чува“ Зашто их надгледа 7 Нестаће их једног дана. Нестаће их... Чује хуку, но не слуша. Види светлост, но не гледа. Стоји крај врата као сенка. Утире сузу. Ћути... Над градом се ори звоњава са цркве.

Залуду се старац јада. Залуду се тужи. Остала му кућа у граду последња. Да ли као Божја казна и страшно зламење 2 Или по вољи Усудовој и људској пакости7 Већ ни роде не свијају на њој крупна гнезда. Већ и ласте око ње све ређе облећу. Прекрива је с неба сенка, а са земље буђ.

Шта је чека 7 У шта иде7 На што се спремаг Да ли ће се угушити у дубоком глибуг Или ће је разнети вихор у ноћи којој страшној 7 .

Њене јаме са забата гледају у свет као очи ископане

малаксалог џина. МИЛАН КАШАНИН.