Српски књижевни гласник

20 Српски Књижевни Гласник.

Но и после, сваке ноћи кад бане олуја, чује из те собе прасак и рушење. Распада се нешто у њој. Распада се. |

Ретко когод да заиђе у ону до ње. Чак је зову сви последњом, и ако је прва. Кад су им некад долазили владике и жупани, ни они нису допрли даље од салона. Кад сад позову родбину к себи на свечарство, часте их у ћумезу у коме сами живе. Ова је увек закључана, и капци јој од улице сасвим притегнути, па не може никад у њу нико да завири. Старац не допушта. „Ту где сам се ја родио, ту где сам се ја венчао, и где ћу да предам душу Господу у руке, не дам да ми свака хуља ногом закорачи!“ каже кад га упитају из града радозналци зашто држи под кључем собу „прву а последњу“. Но не каже све. Сви што их је записала читуља кућевна, — Милица, Петар, Јефимија, Угљеша, Војин и Милован, · Познан, Добран, Евгенија, Живко и Дионизије, — живели. су у тој соби само у свети час: при рађању и умирању, за прошевине и прстена, о свадби и крштењу. Зато је и друкчија од свију осталих. Зато у њој и има што ни у једној нема... Полијелеј на јасном своду; на поду мек саг; кристалне чаше на етажеру, посуђе од сребра у ладицама, вез и чипке у орману, а на зиду икона опточена златом. Ту им леже покрови од танких кавезлија, спремљени за старе кад им дође смрт; убрадачи од срме што их носе младе када иду прве зиме на службу у цркву; стара књига о барањском деспоту Стевану и јаворове гусле са српском тробојком; сребрни нож и седло далеког једног претка који је, на коњу,. препли вао реку, бежећи, с јединцем на крилу, пред четом Турака; и жути дукат што им га је дао Карађорђе, кад је код њих преноћио, прешав преко Драве... Никад није туђа рука такнула те ствари, а и неће док је старац при својој јасној свести. Но сам их прегледа. Прегледа их, већ одавно, и у исти час: недељом кад свањива. Зашто тада, не зна нико, па ваљда ни сам, но то му је прво што чини када се пробуди. Умијесе и очешља, обује чизме и навуче свечано одело, па уђе гологлав у ту собу, као у олтар. Одшкрине капак на прозору, скине прах са ствари, и застане поред врата, укочен и нем... Над градом се ори звоњава са цркве. Улицама одјекују кораци од људи што журно, у гомили, иду на јутрење. Врх планине букти васкрснуло сунце и пали над шумом стуштено обзорје. С винограда бежи магла. У пољу се дижу шеве. Огледају се