Српски књижевни гласник

Последњи Дом. 19

радно: свечано му стоји у соби код мајке. Широк прозор, без завеса, гледа у врт и живицу,“ као мутно око што нема обрва. Под је чист, но го, и тек испод кофе лежи асура, преко које извирује дрвено сандуче, некадањи Прокин шегртски ковчег. На столу је лампа, на зиду огледалце; на постељи: црно ћебе, а с обе стране од дувара дижу се стелаже, улегнуте од премногих . увијених књига. Врх њих су прибијене четири слике, и све без оквира: у средини Обилић Милош, с десна Прокин брат Милутин, с леве стране Маркс, а изнад свију Маришка. Одмах, чим се крочи у ту ћелију, види се да у њој живи мушко, радник и чистунац.

Имају они и две собе сасвим друкчије. Те гледају на улицу, свака кроз два прозора, као бића оронула, но још увек горда. Између себе, кад су сами, леву зову предњом собом, али пред туђинцима, одувек, салоном, У једном углу њеном, сјакти се углаисан, безбојан клавир, а у другом издише диван, који у ропцу застење ако се на њ спусти и нејако дете. Између њих се кочопери висок троножац, на ком стоје два свећњака, отворена табакера пуна цигарета, крупна шкољка за пепео и расклопљен албум слика градова и села. На пречази тога стола, леже широм разбацане фотографије, Илијине, његове жене и деце, рођака и пријатеља, и силне анзихтскарте глумица, цвећа, славних људи и дивљих животиња. Све то гледа, с једног зида, Отац Никола, а с другог Душан Силни. Но док Светац благосиља и добре и зле, Цар се с коњем устремио, намрштен и нем, да их згази од једног маха и главе им одруби. И одиста, збива се каткад по ноћи нешто. у салону. За олује и мећаве, у језивој тами, зачује се из њега хуктање и шум. Да ли зацвили у кандилу осушен фитиљ, који каткад забораве пред ноћ да угасе 2 Или потрчи преко стакла, може бити, миш, — преко стакла полупаних пехара и боца што не склоне одмах кад им слава мине7 Или се препиру, можда, глумице и свеци, и краљеви, и рођаци, и афричке звери, што заједно спавају на сивом картонуг7 Или ветар, отворив прозор, закотрља ствари 7 Ко им лупа, за мећаве, ноћу, по салонуг7 Стари Бошњак се свагда дигне и оде да тражи, но залуду кад не нађе никада ништа. Баш на: против, чим се он приближи к вратима од салона, напречац умукне тутањ иза њих. Врати се љутит и, псујући, заспи у своме собичку, мислећи да га обмањује његов слаби слух.