Српски књижевни гласник

18 Српски Књижевни Гласник. мириса што сећа на трулеж крпа и јабука. Кад туђинац крочи у њу, — а то се ретко збива, — обзире се да не седи поред окна бака којој треба да притрчи и пољуби руку. И све му се чини да негде преде мачак, и да је скривена преслица у куту. Но кад види да у њој нема ни мува ни стршљена, досети се да ту гине већ и силни хлад. Све је у њој повенуло, спало и заспало. Прозори јој гледају за кућу у коров, па никад на њих ни петао да скочи и кукурикне, а с пролећа се последњи снег топи пред њима. И монах би се заплакао да у њој испашта. И роб би се побунио да чами у њој. Преврнуо би се од тишине ту ваљда и леш.

До ње је соба девојачка, која се тако зове обичаја ради, јер у њој одавно нико не пребива. Бели су јој и јастуци, и чаршави, и завесе, — све ; чак јој је и леген од белог порцелана и, врх њега, пешкир од танких кавезлија. Била би та соба најлепша од свију да није тако опљачкана и прахом засута. Опљачкана је она зато што су из ње, у друге собе, преносили ствари којих није доста било, јер нису могли да купе нове због мало новаца. Тако се на једном зиду јасно види траг да је ту стајало некад огледалце, пренесено у предњу собу, где је Г. Жарко Мојић, у тешком Њпијанству, све полупао једном лане, о слави, у поноћ. још више се примећује да је из угла, поред врата, извађена пећ, однесена у собу Проки, кад се од оца оделио и почео живот за се, јер је овде, у девојачкој, остао разривен и раскопан под, а у зиду црна јама, затушкана хартијом и трулим крпама. Како у њој нико не живи, нико је и не чисти, па јој је све запрљано и прахом посуто, тако да се ни једна боја више не познаје. Но ипак је најпрашнији танушни пешкир на коме је извезена Косовка Девојка. Кад је овде стављен пре тридесет лета, стављен је био зато да собу надичи, али се од тад “ уморио од дугог стајања, па сад виси покуњено као на врх града побеђени стег. |

За Прокину одају су просечена врата право из ходника, да не би никог бунио кад ноћу позно дође. Нису давно просечена, јер се још познају ударци будака и како су отпадали опеке и леп. Ћелија је мала. Нема у њој ништа друго сем уског кревеца, простог стола од дасака и две столице, које је, од рогоза, оплео Прока сам. Орман не уме да направи, па му одело виси на рафу од дугих ексера, — али само