Српски књижевни гласник
Последњи Дом. 17
Лево од те назови- кујне, протеже се и зева соба у којој они живе. На сред ње се поводи и клеца хром сто што се може продужити од зида до зида: Бог га мили знао како је саграђен када крије у себи толико дасака. Покривен је дебелим, мусавим столњаком, препун мрва од тврдог хлеба, неиспијених чаша с водом и коштица од шљива. Опкољен је са десетак плетених столица што су се збиле око њега, у страху и реду, као деца напуштена око храброг старца. Гледају их са зидова неуоквирене шарене слике, прибијене зарђалим чавлима без главе. На једнима, млади ловци, угледавши пред собом зеца, завукли се иза пања, па гађају сами у се у страху од звери. На другима, ћелави старци клече испред жена, и љубе им усплахирено дуг свилени скут. На трећима освајају Срби од Турака град, па ни један Србин мртав, а Турци се ваљају по земљи као на ветру жир. Кад наиђу чија деца са молбом из града, толико се загледају у ту панораму да ни једно не пази на неравни под, па увек пеко од њих падне или, бар, посрне. Једино се још држи у снази велик жућкаст сат, што шетуца у прочељу, поврх главе домаћинове, тичући му хладном куглом ужагрени врат. Да ли је жућкаст због старости, или му је таква боја откад је на свету, не зна се сигурно. Тек је још вазда кочоперан и храмље без станка. Кад закасни, кадикад, за десет минута, ражљути се страховито, и вас разгалами: откуца тада у силној журби по тридесет сати. Но тај напор га тако исцрпе да је после по цео месец приморан да ћути. Није више за њега срџба: све чешће побољева. Прехладио се на мртвој стражи у вечитом бдењу. На вратима од те собе у којој OH куња, шарке су спале а даске пукле, па сурја кроз њих студен целе Божје зиме, као кроза отворене старе ране бол.
Из те собе где они живе, улази се у ону где спавају стари. На сред ње су две постеље и бледо-црвен саг, а на зиду Сеоба Срба и Цар Николај Други. Столице у њој нема ни једне, него две наслоњаче дремају у куту, а место стола трепти сточић на коме су наочари, грдна лула и књижица за приход и расход. Таванице су окречене, под изрибан, а гвоздена пећ и браве до сјаја углачане, но тканине су избледеле и ситно порозане, као кожа у напаћених, уморних старица. Одаја се не ветри често, па је пуна горког, буђавог
2