Српски књижевни гласник

16 Српски Књижевни Гласник.

нема као на тврдом, рањавом друму што стење пред њом. Прекрстио га дуги ђерам од мале градске малте као страшан, изнакажен, изманути мач, па сва кола зауставља и гони у ред: од зоре онде бучи телад, ржу коњи, грокћу свиње и галаме петли, и људи се узрујано с малтаџијом пру. Но по зими, у ноћи, уз дом нема близу никог, ни човека ни дивље звери, ни птица ни буба: прескачу му коље лисице и вуци, и правце јуре у туђе стаје, јер знају по предању да у њих ништа нема. Само каткад, за смрзави, кад престане мећава и

ветар се пресели с ону страну Драве, па изађе црвен месец ·

врх слеђеног хума, зачује се иза куће јаук и кукање. Да ли од леда што не може да стане у рекуг7 Или од ропца усамљене воденице старе7 Од чега“ Од чега се чује за њом по ноћи стењање“ јер није варка ни обмана. Чује се јасно. Неко цвили и кука за њом, у зиму, за таме.

Са улице је ограђена летвама и прошћем, али се врата од авлије не држе крепко, но притежу до дна земље и посрћу у глибу; и није да се обрећу тихо око крупних шарки, него циче и уздишу као тешки болесник што се једва креће. Кад се широм растворе под ударцем руке, укаже се големо, збркано двориште, које личи на отклопљену будаласту главу. У једном углу му леже, у рђи, колечка, крај блатњавих, испретураних плугова и коса, а у другом се згурила широка хлебна пећ, уз коју плази грнало као црно копље изгубљеног: стега. На среди се збила хрпа земље и тамног песка, довезених за поправку дома и плотова, што гњије на снегу и киши већ двадесет лета. Поред ње је калило“ копано за свиње, у коме се брчкају патке од јутра до мрака, али 'увек препуно воде из плитког студенца, чији ђерам залуд чека да некуд падне: на леђа му се попео грдан зелен маљ, па му: не да ни да живи ни да издане.

На лакат је грађен њихов мрачни дом, па је препуњ нрозорчића, стубова и врата. Двоје труле степенице воде у ходник, но кроз онај први улаз са великим луком, око ког се:

свио већ ћелав бршљан, ваљда није никад прошла жива људска ·

душа: стоји чврсто замандаљен још од памтивека. Свако ко: им дође пролази кроз кујну. Но та празна собурина само се зове кујном, јер се у њој већ одавно кувало ништа није. Зове се тако само због банка, и због тањира и тепсија, и због: квака у димњаку, на којима нема меса што се суши зими.