Српски књижевни гласник

са Последњи Дом. 1445

Нема кућа после ње : она је последња. Тако се налегла постранце од града као да се неког плаши или нечег стиди, па изгледа да тоне у воду и муљ. У муљ што га наноси речица за њом. Она иста Мутњача за коју се лети незна да ли тече унапредак или унатраг. Но с пролећа она набуја, набуја тако силно да потопи равни простор од шума до планина, личећи туђинцу на-мутну воду Драву. Онда и крај ње, изненада, на час, све оживи. Онда жабе пресрећу путника у трави и чекају смело да им се приближи, па када му угледају поврх себе сенку, стрмоглавце скачу у рогоз и шаш. Онда над њом зује вилински коњици и уздрхтано трепте врх трске у сунцу, као живе крељушти од бисерних шкољки. Онда се и кућерина огледне у реци, окренута наопако, с кровом према глибу, и нише се у мутној води сечена таласом.

Иза дома, на речици, као сакат усамљен ратник, куња трошна воденица, покривена влажном сенком високих багрена. Преко зиме и с пролећа, труне као леш: ни мишева у њој нема, ни мува, ни паука. С јесени, захучи. Изненада, у сутону, застење и захучи, бацајући кроз рит светлост из мутних фењера. Личи тад на заробљеног, спутанога дива што се залуд мучи да некуда пође. Сан ремети Бошњацима, буни вивке и дивље патке, и гони у ров сипљиве коње позних кочијаша. Но чим бане вихор с пљуском, напречац онеми: потоне јој хука у грому и тутњу. Тек када се, пред зору, небо разоблачи, и провире с црног свода преплашене звезде, зачује се опет њено мумлање кроз мрак.

Пред кућом се издиже мали ћелав хум, на ком ваљда никад не би дрвета ни пута. На врху му стоји каменити крст, висок, танак, без натписа, као жедан пустињак у земљи без кладенца. Ко га је ту подигао, више се не памти. Да ли је неко ту сахрањен, више се не прича. је ли тај крстић вечни спомен Христу Божјем Сину, или само успомена на страшно убиство, више се у жупи не зна поуздано. Ваљда стоји од памтивека на том голом, празном хуму крст, на коме нема записаног никог, нити Божјег праведника, ни људског разбојника.

Њихову кућу обасја сунце сваки дан последњу. Док се друге милују с блеском и одблеском, она лежи као мртвац у плеснивом хладу. Тек вечером, завучено у шуму за реком, што сунце на њу проспе млак жућкасти сјај, као одсев суза испод трепавица. Но зато ипак толико праха лети нигде