Српски књижевни гласник

ПОНОЋНА МИСА.

Божић и његова звона, тамо далеко,

Зову кроз ноћ, кроз шуму,

Гласом који јеца... А

Устасмо од топлога стола;

Ти си, опет, чула само славопој Цару над царевима, А ја сам слушао, с прага, кроз језиви ветар, Очајну Наду како виче у помоћ...

Онда узесмо огртач и буктињу;

— Снег је бесно завејавао трем —;

ја сам задигао јаку, ти си навукла вео; Па пођосмо, по ноћи, према Звезди, Старим кораком предака, на позив звона.

Њиховој песми, тамо, кроз фијук ветра,

Корачали смо напоредо, путем куда су често,

Под младим месецем или сунцем на заходу,

Наше сенке, пред нама, напоредо, ишле, ;

— Куда смо ишли за нашим сенкама што су одмицале (Којој мети 7 чега ради 7) пригнуте једна другој —;

Ти си певала рождество; ја сам корачао занет.

Врата су отворена; али је црква пуста.

Наги Бог кога је заодео човек

Плаштом својих снова, скерлетом своје радости, Дрхтао је, пред нама, у дрвеним јаслима.

— Ти узе сву своју душу и принесе му је...

А ја зажелех, посвећени свештеник Речи,

Да оденем божанско Чедо у сјајну ризу,

Да му се поклоним, као краљ са Истока, на коленима. — Ти си му тихо говорила: Спаси нас, Божји Сине!...

Вратили смо се голим стазама.