Српски књижевни гласник

ЕНГЛЕСКА ДРАМА И СРПСКА ИСТОРИЈА.'

У Средњем Веку драма је имала и друкчију сврху и друкчије предмете од оних које ће имати у модерном друштву.

Свет који се износио пред позоришне гледаоце био је свет

из Библије и легенада о свецима. Оживљавани су догађаји из светих књига, и поглед се управљао к небу. Извор из кога се добијала грађа био је врло дубок, али није имао оне ширине коју ће достићи с појавом модерне драме. И у завршној фази свога развића, средњевековна драма била је ограничена у главном на живот душе са религиозне и филозофске тачке гледишта.

Тек пошто се свет упознао са трагедијама Софокла, Еврипида и Сенеке, тек пошто је Аристотел завладао и духовима књижевних критичара као што је то био учинио са филозофима, позоришни писци почели су смелије бацати поглед па земљу. Човек, са својом земаљском судбином, са својим земаљским радостима и мукама, постаје предмет драме. Извор драмских предмета шири се, и историје свих земаља пружају грађу модерном драмском песнику.

Али сви модерни драматичари нису имали исту гло6дау у избору предмета за своје комаде. Класичари, који односе победу у Француској, постају робови трију правила о јединспвима, и на тај начин сужавају своје поље драмских предмета. Корнеј и Расин нису могли бити тако разноврсни као што: је то могао бити Шекспир, или Бомонт и Флечар, или Марло. И ако има неколико сјајних изузетака (Сид, Аталија, Есшера, итд.), ипак се може слободно рећи да су и Корнеј и Расин, у већини случајева, вајали своје величанствене фигуре од

ТУ Српском Књижевном Гласнику од 1 априла 1921, Др. Војислав. Јовановић написао је један интересантан чланак, под називом Српска исшорија на енглеској позорници у време Шекспирово, који ме је и навео

на мисао о истраживању енглеских драма са предметима из српске историје.

о а а И