Српски књижевни гласник

36 Српски Књижевни Гласник.

планине, паде у очи једном хришћанском ратнику, који беше огрезао у крви. Овај се диже из гомиле побијених као да устаје из мртвих, и пође к Мурату, падајући више пута као пијан. Пошто се најзад приближи, царева пратња хтеде га убити, али му Мурат нареди да приђе још ближе, држећи да ће молити за живот. Међутим овај полумртви хришћанин, дешавши сасвим близу, удари га изненада у мали трбух кратким мачем који носаше испод доламе, правећи се као да хоће из почасти да му пољуби ноге. Име овога човека, чија је храброст достојна вечите успомене, било је Милош Обилић.“

Како један његов пријатељ прича, Гоф је писао своје трагедије у доконим часовима, тражећи у њима разонођења од својих дубоких студија. Код Нолиза нашао је инспирације и за своју другу драму, Десни Турчин. Грађу за свој трећи и последњи комад, Орестову Трагедију, узео је из старог грчког света, као што се и по називу види. Све три трагедије играли су, на својој позорници, студенти његовога колеџа.

И у Гофово доба, и ако много мање него данас, било је студентских уметничких и религиозних кругова. Нарочито је глума била омиљено уживање. И данас, у Кембриџу и Оксфорду има по неколико драмских дружина, о чијим се представама — о костимима, декорацијама и игрању — води рачуна и у критичким чланцима озбиљних часописа и листова. Ове студентске рањена установе нижу се једна за другом још из ХУГ века. Кад је хуманизам озарио енглеске университете, Енглези су видели у глумљењу једно врло моћно васпитно средство. „Глумљење је било усвојен начин на који се младеж вежбала у говорењу латинског, као и у елеганцији покрета, где год су хуманисти управљали образовањем.“ 1 Али временом, латински језик уступа пред народним, а педагошка сврха глумљења губи се испред уметничких идеала. Тако да је, у време кад Гоф долази у Оксфорд, писање университетских комада на народном језику била обична ствар. Нарочито је Гофов колеџ, Крајст Черч, чувен у историји оксфордске университетске драме. Он је дао велики број

писаца университетских комада, и често је, са својом позоро.

ницом, повећавао сјај једног свечаног дана. С таквим драмским традицијама Крајст Черча, било је природно да Гоф, за кога смо већ казали да је уживао

добар глас у колеџу, изнесе своје драме пред публику. И.

ı The Combridge History of English Literature. 1910. V. III. p. 424.

A AO