Српски књижевни гласник

Паланачки Вихори. 569

— Пет! Пст! шаптао је млађи.

— Мир! Мораш! пригушено је викао старији, и извртао јој руку да су кости пуцале.

Ако не учини што они хоће, десиће се чудо. Запалиће кућу и скочиће у Неретву. Кучка! Она не мисли ни на кога до на себе. А Наум иде. Зар му не чује потмуло ударање штакаг

Јованка обори главу. Све једно.

VI

Цело местанце се питало што су Наумови синови похитали да удају сестру. Коме је до весеља у ово ратно време, и то сад кад је домаћин у затвору У истину се свет изменио. Нема више поштовања старијих.

Али је највеће изненађење био женик. Млад, голобрад, сигурно млађи од Јованке, сав уплетен у неке неспретне покрете, а очију које су се само чудиле тешком, старинском богаству куће. Па још да је ко! Него некакав гољо, некакав ташлихански трговчић који је имао за педаљ дућана. Можда је први пут обукао ово дуго црно одело Изгледа у њему као у врећи. Сав је пропао и изгубио се, и кад се макне, види се како му је тешко. А говори као сви неваспитани трговачки помоћници, и игра млитаво и бескрвно као што се игра на сарајевској Јалији.

Ишчуђавање се није смирило ни онда кад је свадба прошла, и Јованка одведена у Сарајево. Нема сумње, ови Наумови синови су полудели. Па како се чудно захваљују на честиткама! Као да нису сестру удомили, него је сахранили. А отимају се, јер се она у њега заљубила. А одакле ће се заљубити кад га није никад ни видела Мора бити да ту има нешто крупно по средиг Не би тако хитали Наумови синови, сад док још старац лежи у затвору!

Но ускоро се све сазнало. Чак ни јадни гољо није могао да отрпи срамоте, и није хтео да је сакрије ни за скупе новце које су му дали. Повратио је Јованку и све њено. Неће он, вели, пропале жене! Неће он, вели, да туђу децу храни својим знојем!

О, што је викао! О, што их је псовао!

Нико га није могао умирити, и узалуд су му њена браћа давала толике новце само да ћути. Он да ћути7 Зар зато што су му дали за жену осрамоћену девојку, у седмом месецу