Српски књижевни гласник

570 Српски Књижевни Гласник.

бременитости2 О, боли то! Није он своју душу нашао на улици! Викао је као суманут, дерао се о богаташкој покварености, а кад се на вечер напио, псовао је Бога и цара, и викао је да се не плаши ни фронта ни тамнице. Њему је све једно. Његов живот није више ни за пару. Ко би рекао да је у том сарајевском гољи, голобрадом, неспретном, неотесаном, било толико гласа и толико бола! А кад су га повели у тамницу што је псовао цара, цело местанце се слегло и пратило га до прве железничке станице. Био је сав мокар од кише која је пљуштала по његовом савијеном телу. Изгледао је као изгубљена птица. И све као да је хтео да скочи у Неретву која се покрај путање ваљала запенушена и црна, долазећи из високих планина. Али није скочио. Само је тако чудновато гледао у замуљену воду, прљаву, гадну и тамну као да је у њу легло цело ниско и помућено небо.

УП

Зар је Наум за то кривг Не, одговора нећете чути. Говориће вам о свему другом, али о Науму неће. Та срамота као да је заједничка, то мучење као да је опште. Само ће се страх оцртати у свачијем оку, страх што. ви то знате и што опет питате.

А ипак, какав мир у местанцу! Шћућурене кућице, утонуле у зеленило. Сокачићи као жиле на старачкој руци, кривудави, слепи, уски. 2KeHe се не виде. Људи обучени пола сељачки, пола варошки. Седе по кафанама, више него што раде. Пуше и ћуте.

Даље, путања која се шири у цесту, оронули железнички насип с излоканим камењем, плаховита Неретва, лети зелена као гуштер, вијугава, чудна, тајанствена. Затим, поља, без сенке; виногради, једри и већ помодрели. А нада свим бело, усијано небо, непомично.

Велим вам: права мутна, глува сеоска тишина!

БОРИВОЈЕ ЈЕВТИЋ.