Српски књижевни гласник

СМРТ ФЛОРИЈАНА КРАЊЧЕЦА, НАДСТРАЖАРА КРАЉЕВСКЕ РЕДАРСТВЕНЕ СТРАЖЕ. (II)

Људи тога времена, пре свега, родили се у другој половини деветнаестога столећа, чудној заветрини догађаја, када је тишина баш некако десет година под крај самога столећа досегла неку кулминацију. Било је у то време тихо и гњило по целој Европи, а у оно време су у нашем маленом провинциалноме граду били највећи догађаји каки маневри или солдачке параде. На пример, рођендан Његовога Величанства, или опет имендан Његовога Величанства, или јубилеј каки превишње куће, или смртни дан којега несретнога члана превишње куће, — све су то били свечани дани, које света матера црква римска није до душе штампала у календару црвеним словима, али су зато звонила сва звона, и по црквама би се целебрисале велике понтификалне свечане „монстр-мисе“ у белој свиленој гали. У таке дане већ би се рано ујутро чуле тешке инфантеријске чете како ступају улицама, јахао би генералитет, ишле би свечане поворке деце у белини, чиновника у фраковима, цехова са заставама; било је круха, било је игара, народ је био сит и сретан, и време се је бројало од славе до славе, од бакљаде до бакљаде. Све што се је догађало, изгледало је као да се одувек догађа, и све како је било тако је изгледало као да је одувек тако било. Јест, истина је, од стараца се чуло да смо ми као црвени граничари пет дана прелазили Драву под Јелачићем и да смо имали нашу народну владу и наше министре на Марковом тргу. Али томе је давно, врло давно, и Илира више нема! Још ту и тамо возикају по којега паралитичнога старца по улицама у црвеној сурки и дечурлија на њега прстом каже да је то Илир! Илири су сви помрли и народ нема вођа ни мозгова! Људи који би хтели да опет јуришају под заставом Блажене Девице Мајке Божје Ибратске, за слободу Краљевине, ти изгледају мађаронима чисти лудаци, и све њихово родољубно викање