Српски књижевни гласник

Смрт Флоријана Крањчеца. 579

бити и две! Староме човеку духан квари вид! Две пред подне а две после подне! То је четири гроша по тридесет пута, то је укупно шест форинти месечно само цигаре! То ће му дати син! Тих шест форинти! И још ће му дати за каву и за Топлице.

Тако граби стари Крањчец испод расветлених банских прозора горе доле и слуша музику и сања о цигарама, о кариери свога сина, и зида големе торњеве како ће он у цивил, па у Топлице, и како ће још све то бити лепо и вредно живети. А зима је притисла јака, те се све иње труси са телефонских жица и чују се од некуд чавке и гавранови из шуме. А Косци се попели са Влашићима над торањ, пак се кресе и блистају као регрутски гумби.

Те сање старога Крањчеца о кариери јединорођенога сина имаду да се схвате дакле као посве природне и добро постављене премисе, које ће се пре или после морати реализовати у некакав бољи, људскији и достојнији живот него што је оно био његов по касарнама и по улицама. Живот је онда наш путовао као вагон по солидно постављеним трачницама, и никоме од наше публике није никада нити у сну пало на памет да би се све то могло доиста једнога дана срондати и слупати у какој страшној апокалиптичној катастрофи.

Доминантан симбол целога нашега живота у оно време значила је полицајна црвена лампа. Та страшна крвава светиљка није горела само над стражарницама и редарственим испоставама, и она није расветљавала само мозак надстражара Крањчеца, него је та лампа сабласно сјала над целом Краљевином као црвени светионик, чије се светло купало у црним валовима Јадрана и капало по северним мочварама и шумама, где још и у наше дане лају вуци. Та проклета лампа није значила само ону смрдљиву петролејку која се још увек пуши када је већ давно свануло и јављају се последњи петлови по пивницама, него је та лампа била крвави надгробни жижак над оним гигантским параграфима којима је цели систем нашега живота био заваљен и херметички затворен као каква камена гробница. Доиста! Код нас је у оно време изгледало све мртво и жалосно и пусто као у смрдљивој гробници, и наши најјачи људи ходали су у оно време као гњили скелети са воштаницама и певали неке мртвачке песме каке се певају само под земљом над мртвим стварима. Све ове наше модре

37%