Српски књижевни гласник

580 Српски Књижевни Гласник.

романтичне ретроспективе, оно бедно гледање хиљаду година у нашраг, све је оно било један тужни доказ да су тадање наше атмосфере биле тако отроване и тако загушљиве, да се у њима није дало дисати. Људи су склапали очи пред стварношћу и сањали о Краљевини каква је била у оно славно доба када су њени владари као суверени кокетирали са Бизантом и Римом и када су народне династије биле непобедиве и силне. Тај родољубни роајализам тробојни и патетични трепетао је као мочварни огањ над свим тадањим политичким говорима и пројектима, и много је болести било у томе, и много неспособности и помањкања свију животних талената. Дошла је онда генерација дечурлије, која је хтела да пограби нашу ствар са Бакунином и Дарвином, као што се је онда једно време било почело писати и декламирати! У тој нашој гробници, расветленој полицајном црвеном лампом, где су около ходали алкохоличари и држали здравице о мртвим народним династијама, у овом нашем котлу где су се топили карактери и воље и идеали и чежње у некаку отровну масу, у овом нашем блату болесном појавила се фаланга мегаломанске дечурлије која је стала да присиже на Бакунина и Дарвина, и на то да је човек постао човеком од мајмуна!

— Шта врага Хрватскат Човек је постао од мајмуна! Каква пишива Хрватска! Хехе! Краљевина! Бановина! Династије! Црвено-бело-модре династије! Човек је постао од мајмуна! Црножуте династије! Све то апцуг! Све то нема смисла! Живети треба! Само живети треба! Јако! Лично! Дубоко! Индивидуално! Животињски! — Дунуо је вихор неког декадентног тако специфично нашег афирмативног кроатизма, који се залеће у живот као лепирица на светиљку, млад, луд, пијан, пун радости и заноса, да већ за секунду падне згрчен и спржен. Била је то плима ношена неким нашим домаћим јакобинизмом, који је сукнуо из наше младости вулкански високо и огњено, да се угаси у дубоким и безнадним патњама наше црне и двоструко тешке тмине. У наступу наше млађарије оних далеких дана, манифестирала се наша слављанска пунтарска ћуд, наша полулуда а полуталентована конфузна нарав, која си разбија главу са песмом на усни и пада од дубоке и неизречене жеље за животом.

– Син Флоријана Крањчеца, Рудо, израсао је дакле с том генерацијом која је први пут заграбила у екстрем негације