Српски књижевни гласник

600 Српски Књижевни Гласник.

Кроз све му струји неко метафизичко одсуство живота. Не зна ни за Бога, ни за људе, нити што хоће нити што неће, и све чега се дохвати преобразује у нешто безвољно, мртво труло. Петар Рајић је неки „руски человјек“: и по вољи, и по нагонима, и по религији и души. Сав је у неком хаосу кроз који његов дух не може ништа да разазна. Само се покаткад прене уз вино и жену, па и у то уноси нешто пећинско без снаге и страсти. Види, као дете, само „парчад“ и неке тачке, и ту се за неколико тренутака задржава док му утисак не утоне или не ишчезне у хаос не већи од иглина убода. Као и сви прави романтичари, и Петар Рајић је грудоболан и, као и сваки други грудоболан, и он халапљиво жели да што више извуче из живота. Али, кроз све то, струји парализа воље и ментална и морална збуњеност. Слике пролазе кроз ту свест наопако, искривљено и унакажено. Живот му тече као мутна река која пролази кроз велике градове које чисти. Сав ток му је једна млитава и тешка литија сабласти и унакажених вештица, гомила трулих лешина која се креће по неком дивљачки грубом фиџијанском посмртном маршу. Све је извитоперено, рашивено, разбацано. Рајић је један тежак поремећен јунак који се, са својом потпуно размрсканом главом из које покаткад врцне нека тмаста мисао, тетура и посрће по овој земљи и небу као слеп, пружајући руке и пипајући предмете које крсти по свом нервозном и лудом чулу пипања. Предмети и појаве бојадишу се тамним и чудним унутрашњим бојама које се изливају из неке страшне жучи. Много брже и луђе него на каквом патолошком и маниачком филмском платну, иду једно за другим или за другом: жене, железнице, болнице, шуме, јадранска, средоземна, океанска острва, Борео, Сиднеј, катарке, воде, биље, смрти, ратови, вешала, дим, пољупци... све се преобразило у једну огромну лудницу чији је под ова планета а кров ово небо, и све то игра неку сумануту игру којом неки свевишњи лудак управља без икаквих мисли. Живот нема смисла, он није ни хоћу ни нећу, ни волети, ни мрзети; побећи од свега, остављање самом себи, ништа не желети, гадити се свега, обезнанити се: „живот, грех, ред, закони, границе, све су то тако мутни појмови за мене“, каже се у Дневнику. Једино се још мора да зна за живот од стола до кревета, од стола који је други поставио и кревета у коме је туђа жена. Ту се још једино осети какав