Српски књижевни гласник

Предратна и Поратна Причања. 601

покрет ка небу и хвала Господу. Рајић до душе, — јер се и он жени (жене га) — није баш такав филозоф кад је у питању његова жена: њу он не везује, сем себе, ни за кога; јер, најзад, Рајић је, за себе, неодољив, и, кроз Дневник, жене му падају у наручја више пута него што књига има страна. Према мајци, пошто је и она мало подалеко, још је и јунак, и, за време погреба, загледавао се у кишне капљице које су са једне гране падале на његове руке. — Г. Црњански је, по угледу на неке новије руске писце, направио читав програм од тога да каже своју целу истину о човеку како га он схвата. Велики би се разговор повео о томе кад бисмо се упустили у ту тему. Уметност хоће да се цео човек разгрне и каже се све што има да се каже о њему. У питању је шта да се разгрне. Г. Црњански се разгрне и говори о Фиџијанцу у њему. Психологија коју он развија је чисто фиџијанска психологија примордиалних и нижих инстинката. Ми нисмо зато овде четири хиљаде година да се непрестано вртимо око трбуха и осталих органа. У нашој пиросфери су, до душе, ти инстинкти. Али, они су се хладили, и на њима је читава једна геологија осећаја, осећања и представа. Ми смо се покрили. Чак су се и Фиџијанац и Бушман покрили неком кожом. Руси се откривају, до душе; али се они, ипак, у великим случајевима, откривају на велико. Само мањи кад се откривају долазе до својих Скита, Киргиза, Татара и осталих варвара. Они већи уносе бар неки бол у све то, и признају да им је горило у телу, и да он урличе из њих скоро несвесно. Андрејев је понирао у све то, али како се високо држао и аристократски бележио ту животињу. Он баца своје Х-зраке у човека и види шта види, и што види страшно је, али на све то баца сенку судбине и бола, тајанствености и непознатог, и страшног крика. Дупке смо пуни страховитих наследстава које још нисмо заборавили и која шестаре кроз нашу душу и струје кроз нашу крв, наследстава од оних који су јели живо месо које се загрејало мало испод седала и пили вино из људских лубања. Али, кад већ то извлачимо из себе, треба мало да се сажалимо и закричимо, а не да се радујемо и кличемо као да смо се попели до звезда. Тај зверињак у нама је, истина је, и змије палацају из нас, али смо ми и укротитељи. Наша душа је подељена у два табора. Има и малих и великих ђавола, али има, за равнотежу и живот, и анђела и серафима.