Српски књижевни гласник

602 Српски Књижевни Гласник.

То су две хемисфере које се попреко гледају и бију, и човек, „цео човек“, међу њима је. Цела истина је ту, а не само на једној или само на другој страни. Ко другачије гледа, он не понире; његов брод плитко гази. На тај начин се брзо долази до хаоса, пустиње и празнина, и долази се прескочивши целу живу психологију која бије у нама, и цело ово тело пуно покрета и трзаја. Анархо-нихилизам о човеку и његовом бивању је обично банкротство. Он обично долази до непознатог из слабости, а не зато што је пређено и доживљено познато.

Радећи са својим личностима и са целим материалом, Г. Црњански ради са неком врло узнемиреном и брзом методом, идући и прелазећи са предмета на предмет, са ситуације на сутуацију и са расположења на расположење, хитро, не задржавајући се, „филмски“, у скоковима, прелазећи, у карактеристикама, психолошке километре у секундама. Служећи се невероватно неочекиваним обртима, обртима увек већим од половине круга, писац прави, везујући најневезаније ствари и мешајући ствари које се скоро не мешају, врло успешне утиске; до душе, скоро увек исте, јер је формула везивања увек иста. Иза писања Г. М. Црњанског стоји једна школа и њена теорија. Али, Г. Црњански није тесно везан за њу. Он је, у главном, слободан. То показују његова причања и, нарочито, његова /Лисма објављена у Новој Европи. Његово виђење је, у главном, до рефлекса, сенсација и, ређе, до уобличених емоција. Он хоће да да сировину, чулни факт, нервни рефлекс, нервно треперење у првом облику, „динамичку сенсацију“. Он намерно неће да чека да једна емоција пређе цео свој пут, уобличи се и постане јасна представа, него је изражава док је још у „електронима“ и за време треперења. Отуда је, понекад, његово виђење чисто видно, слика скоро само ретинална, онаква каква пада на орган; она није завршена и уобличена реакција. Кад се проматра један цео „круг“, добијају се испрекидане“ и исецкане емоције, неке емоције склеротичног карактера. У том смислу, ево једне „слике“: „Чини ми се да ћу побећи од ње. Ја сам дошао на који дан у мој смешни завичај. Све је весело. Тетке ме питају коме толико пишем, а ја им кажем: „мртвацима“, оне се прекрсте и мисле да сам „штукнуо памећу“. По крововима пада жута тама. Рано се будим. Видим да се голубови љубе. Крст на цркви има румену боју. То значи лето је ту. Читам новине.