Српски књижевни гласник

Предратна и Поратна Причања. 603.

Је ли већ једном смешно Те. крваве петроградске улице, па тај Максим Горки, па тај барон Рајачић, што не зна шта је, блед и подругљиво насмешен. По крововима се пружа жута нека магла, жута као ћилибар, пуна голубова. Јадран види сад рибаре где спремају карбид и излазе пред ноћ на рибање“. Ово је најчешћа метода Г. Црњанског. Усред једног развијања ситуације, чим падне на ову ситуацију ма и сенка неког другог предмета, било да има везе са њом или, најчешће, баш кад нема, Г. Црњански одмах преплиће ситуацију новим кратким бележењем нове емоције, или даје само њен одблесак, и тако даље иде и магновено хвата другу и даљу, уплеће у ону већ проткану, — док не добије један експресионистички „табло“ са читавим низовима тренутних рефлекса. Отуда је све у једном врло занимљивом покрету, час напоредном час наизменичном, и донекле у психолошком хаосу у коме се ипак виде главна расположења и сви дужи или краћи токови са свима испресецаностима и препонама. Јер, Г. Црњански даје своје утиске чим се појаве, у примитивном облику, док су још сирови и док још нису прошли кроз целу психолошко-естетичку радионицу. Он не чека температуру на којој се, као гвожђе у челик, претвара рефлекс и сенсација у емоцију и представу, него излива свој материал док је још у процесу. Понекад, као у опису смрти и погреба мајке, који је изванредно успео и пун необичних и неочекиваних карактеристика, процес је сачекан скоро сасвим до краја; у другим случајевима, он је у смислу који смо обележили: мање или више недовршен, у сировом или сировијем облику, чисто „динамичан“. Тај „филмски“ начин обрађивања свих израза личности, са једним плусом живих и ако увек истих карактеризација , потпуно је нов у нашој књижевности. Он је почео у Европи и Америци са појавом футуриста, и Г. Црњански га је могао код њих приметити; али, у тај метод обраде материала, он је узео доста и од новијих и најновијих руских писаца код којих има, у вајању личности, у бацању у ситуације и у „контрапунктирању“, напоредном или сукцесивном, те врло пријатне и, врло често, ненамерне немарности, чак и мрзовоље, лаког али значајног оцртавања, и грубог али стилизованог моделирања. Причање иде суноврато брзо, прелази су нелогични, па ипак с неким смислом у целом плану, ситуације се бацају од „немила

до недрага“, руши се и порушено везује на свој начин и, у