Српски књижевни гласник

604 Српски Књижевни Гласник.

опште, има некаквог реда своје врсте у том нереду. Г. Црњански има такво схватање људског бивања и делања. Његове личности се крећу и делају под неким хаотичним нагонима: тетурају се, спотачињу, тешко и стилизовано ћопају, или и иду као на једној нози, или су са дрвеном ногом, или гледају разрогаченим једним оком. У Причама о мушком, ти његови Војвођани су под неком психозом од догађаја под којима живе, у великом мамурлуку нерава, разбијени у парампарчад, раздешени као инструменти и свирачи који су целу ноћ свирали и разузурени као да се нису трезнили од рођења. Људи пију као пред смак света, нерви играју теревенке, тела се крећу као ствари, у мозговима као да је хашиш, очи разрогачене и само се виде мртве беоњаче: болница, лудница и санаторијум, помрачење свега унутрашњег живота, аморал у јуришу, расап на целој физичкој, физиолошкој и психолошкој линији. У свему томе, ипак, има неког реда, јер је све у једној и уједначеној атмосфери, и људи тако живе у књигама Г. Црњанског. Њих је рат обамро, паралисао и отровао. Они су изгубљени, побацани као на гомилу, деморалисани до аморала, избачени.су као на ђубре и живи труле без бола. Пролазећи кроз њих, осећа се као да се пролази кроз болнички павиљон тешких патолошких болесника који бунцају, кревеље се и клибе на све и свашта. У Дневнику, покаткад, још и пробије сунце и човек погледа на Бога и људе; али, у Причама, нигде погледа из те помрчине. Нико се ни за шта није везао, већ се, одвезан, лепо креће по невезаном ритму неког унутрашњег ветра који душе из њихових разривених душа. Писац их пушта из руку као деца разнобојне балончиће, да се крећу, разбијају од куће до куће, распрсну негде у ваздуху и падну где падну. Изгледа да је то. и филозофија Г. Црњанског. Он о људима и свету „налази да то може да каже. Они долазе случајно, трагично се прошале на овој планети, и иду негде бестрага. Они не мисле о животу ни смрти, не верују ни у рај ни у пакао, неће и не знају ни за шта, за крај и свршетак не питају, не буне се много, нису ни са ким и ни за што, светлост им смета, и помрчина, ментална и морална, добра им је мајка. Чак не верују ни у ту и такву људску мисао. Још једини живот је живот, невољни и несвесни, њихових основних нагона који их креће, тамо и амо, по магнетском пољу најускије саможивости. Ту бразду, по овом Господњем пољу, плужи њихов плуг живота.