Српски књижевни гласник

56 Српски Књижевни Гласник,

Г. Р. Хрвата о најновијој хрватској историји; остаје нам само да видимо одакле су узете главе о појединим писцима. Глава о Шенои извађена је из једне студије Ф. Марковића; глава о Ф. Марковићу, из једне студије Г. Водника о томе писцу; глава о Ф. Бецићу делимично из једног кратког чланка Г. Огризовића, а она о Андрији Палмовићу из Бадалићева увода његовим песмама и опет једне студије Г. Водника. Очевидно је, дакле, да је Г. Богдановић и за овај одељак хрватске књижевности чинио плагијат као и за оне раније.

Трећи одељак — „Српски реалисти“ — узет је „мало не дословце из књиге Скерлића“, као што каже Г. Луначек.

Четврти и последњи одељак — „Хрватска књижевност послије Шеное“ — има најпре увод за чије је неке делове већ Г. Луначек констатовао да су узети из књиге Г. Марјановића Иза Шеное. Ми бисмо додали још и ово: Глава о Кумичићу узета је из Г. Шегвићева увода једној приповетци овога писца („Јелкин босиљак“); глава о Храниловићу из једне Шреплове студије; глава о Ђ. Турићу из есеја Г. М. Марјановића о њему; у краткој глави о ]. Милаковићу има две реченице из једне студије Г. А. Петравића; најпосле глава о Крањчевићу узета је из увода Г. Марјановића Крањчевићевим делима. Као што се види, и овај одељак је знатним делом препис и плагијат, и то се може рећи скоро за целу свеску која преставља „дио други“.

ја овде прекидам са даљим поређењем и „тражењем извора“ Г. Богдановићу. Мене је донекле занимао овакав посао, и ако писац не заслужује да му човек посвети оволику пажњу. Али ја немам више ни времена, ни воље, ни средстава да овај незахвални посао и даље наставим. Сигуран сам, међутим, да има још глава и одељака у Г. Богдановићевој књизи којима би се тако исто могао наћи извор као што смо Г. Луначек и ја нашли. Али је и ово, надам се, довољно да се види какве. је невероватне размере узео плагијат Г. Богдановића.

Одиста, читави велики одељци Г. Богдановићеве књиге плагирани су. Вуково доба, „Хрватска књижевност за апсо-

лутизма“, „Српски романтизам“, „Српски реалисти“ — потпун су плагијат. Три друга одељка — „Илирски покрет“, „Ново уставно доба“ и „Књижевност после Шеное“ — представ-

љају плагијат врло великим делом. И ти су плагијати потпуни; све је чист и прост препис: једино што је оригинално, то су Г. Богдановићеве погрешке при преписивању. Одиста, ако у оригиналу има наведених песама, наводи их и Г. Богдановић целе; ако је тамо курсив, курсив је и код Г. Богдановића (пор. стр. 787); ако је тамо пауза, пауза је и код њега (пор. стр. 788). Једини напор који Г. Богдановић прави,