Српски књижевни гласник

608 Српски Књижевни Гласник.

надлежних и одговорних лица, те стога не могу ни послужити као аутентичан докуменат за расправу спорних историјских питања.

Ово признаје и сам пуковник Г. Милосављевић (стр. 55 и 56) кад каже: „благодарећи уједначеним погледима ових двају наших великана (т. ј. Путника и. Мишића) у питању потребе за што скорији прелаз у офанзиву“... и т. д., што значи да се у телефонским разговорима надлежни само споразумевају и погледе уједначују, а ништа дефинитивно се не одлучује, без познавања целокупне ситуације.

Даље (стр. 55) пуковник Г. Милосављевић у истом овом смислу наводи да су војвода Путник и Мишић „у овоме периоду рата били увек у коректним односима џ да су се по свима важнијим пишањима, како критичним, тако исто и у повољним ситуацијама, обавешшавали и споразумевали“ .. .Ит.Д.

На основу свега овога излази да се телефонски разговори, вођени у току операција између војводе Путника и Мишића, на којима у главноме оснива сва своја тврђења пуковник Г. Милосављевић, не могу ни у којем случају као аутентичан и пуноважан докуменат узимати, те према томе и сва његова доказивања, основана на телефонским разговорима између Путника и Мишића, отпадају и не могу се узети у обзир,

Узгред буди речено, на више места у своме напису, пуковник Г. Милосављевић наводи како сам ја, за време готово свих телефонских разговора, био уз војводу Путника, док је начелник штаба 1 армије био уз војводу Мишића. Како је било код 1 армије, то не знам, али како је било у Врховној Команди, то знам, — и ја тврдим да су наводи Г. Милосављевића сасвим нетачни. Не стоји да сам ја бивао увек уз војводу Путника када је он из своје собе водио телефонске разговоре са Мишићем.

Као други доказ за своју тезу, пуковник Г. Милосављевић наводи преписе свих релација 1 армије из Колубарске битке. За расправу питања о коме је реч, ове релације нису ни биле потребне, јер су од локалнога значаја и ничим не доказују оно што би пуковник Г. Милосављевић хтео доказати, т. ј. да је идеја за офанзиву у Колубарској битци дело Мишићево, а не Врховне Команде. Ове релације у напису Г. Милосављевића чине само један непотребан и излишан баласт, који заузима скоро половину Рашникове свеске за