Српски књижевни гласник

Уметнички Преглед. 619

сентименталност ваљало ублажити мушкијим, дубљим, озбиљнијим акцентима. То је требало учинити у складу са музиком Гуноа, која је, и ако у првом реду сентиментална, местимично пуна драматичних интенција. И ради тих драматичних интенција, које нису од стране композитора могле да буду развијене до снажног драмског замаха — јер је Гуно-у недостајао талент драматичара широког потеза и снажног полета требало је помоћи аутору, и целини, и упрошћавајући сву шароликост оперског стила, подвући озбиљност трагедије Маргаретине и дубоких болова опчињеног Фауста.

То није учињено, и Г.Г. Ракитин и Браиловски, који код нас консеквентно спроводе један бински декоративни манир који је скроз егоистичан, на уштрб осталих елемената драмске целине, и овим декором, и костимом, и осветљењем, и маском су остали изнад целине, без везе са њом, изузев неке детаље (сцена пред Маргаретином кућом, сцена у тамници), дајући пријатних слика оку, али вређајући целокупну идеју ове опере, типично оперског шаблона, и традиционалног, који је требало данас освежавати, драматисати, а не још више гонити у апсурд.

Говорити о Фаусшу на сцени „Манежа“ значи говорити о декору, о декоративном „кичу“ ако хоћете, наглашеном у Романшичним душама, јако истакнутом у Хофмановим причама и доведеном до ивице у Фаусту.

Маргарета је добила изразите креаторе у Г-ђи Роговској и Г-ђи Поповој. Прва је више лирско-сентиментална, вокално свежа и гипка; друга је више драмски-акцентована, вокално дубља, драмски-непосреднија.

Фауст није био исте среће. Г. Зиновјев има очевидно снажних квалитета, али је хладан, недраматичан, неискрено лиричан. Г. Ријавец је међутим био у тону од почетка до краја, вокално ванредно свеж, местимично можда сувише сентименталан, али увек убедљив.

Мефиста су певали Г. Г. Холотков и Крижај, оба глумци на завидној висини. Местимично је Г. Холотков био живљи у маски; али зато је Г. Крижај, веома изразито маскиран глумац, био стално у вокалном тону ове, само мимски, благодарне партије. i

Г. Јурењев је креацијом Валентина са правом освојио симпатије. И ако му тон још није сасвим умирен, он је гибак и постаје врло ниансиран. Има вокалне разлике између лањског Скарпије и овогодишњег Валентина Г. Јурењева, и та разлика је, у чисто техничком смислу, на боље, на много боље. TF. Каракаш је, у истој улози, као увек, отмен, искрен, топао, и ако вокално не увек довољно слободан и снажан.

Од епизодних улога, Марта Г-ђице Пинтеровић и Г-ђе Арсеновић је креација ванредно успела, као тип, и вокално врло добра у тону.