Српски књижевни гласник

620 Српски Књижевни Гласник.

Велики ансамбли хора и оркестра, којима је владао Г. Христић, нису били увек у ритмичком складу. Оркестар је, нарочито на премиери, под палицом Г. Христића, био дискретан пратилац. МИЛОЈЕ МИЛОЈЕВИЋ.

ПОВОДОМ ПРВОГ КОМПОЗИЦИОНОГ КОНЦЕРТА Г. МИЛОЈА МИЛОЈЕВИЋА.

Г. Милоје Милојевић, који пуних петнаест година ради

као уметник и речју и делом, учинио је добро што је при-

редио свој први композициони концерт, да би, на тај начин, пружио могућност публици, а још више уметницима, да се упознају са његовим стварима и правцем рада и осете да и у нас има нових тежња у музици које су изашле из домена конвенционалнога и желе да нађу један свој израз, лични и национални у исто доба. То се дало осетити ове вечери по3HTHBHO. |

Програм концерта Г. Милојевића био је у ствари само један лебдег Ађепа на коме је Г. Милојевић изнео своје песме и народне мелодије обрађене за клавир. Оно што је свако морао запазити, јесте да Г. Милојевић није једноставан у

начину. свога музичког изражавања и да је способан да. уђе ·

у разне стилове музичке, задржавши, како где, мање или више,

своју индивидуалну карактеристику. IT. Милојевић стилизује |

ствари и даје им један завршни облик располажући,. у: исто доба, великом техничком способношћу и могућношћу да као пианиста пише ствари клавирски подесно. По својој концепцији Г. Милојевић је за мене драматичар, и ако он, нарочито у својим последњим композицијама, а специално оним са француским текстом, има импресионистичког стила. Само, то није француски импресионизам школе Дебисија, · јер је цела техничка структура, графички представљена, у основи немачке школе. Поред драмског акцента, ја налазим у радовима Г. Милојевића да мелодијска линија има велику ширину и граматичку градацију, која је, по моме осећању, једна од најглавнијих карактеристика његова стила. За доказ овога може најбоље да служи /есма орла, која би по самој клавирској "обради била довољна да илуструје верно текст. Широка у линији, са акцентом високе песме „кли-кли!“, она се ломи и

одбија о кланце и планинске врхове, као победна песма онога који небо пара својим оштрим кљуном.

У ову категорију песама претежно драмске ширине и акцента, долази и Никад; Јесења елегија, са својим звонима у клавирској пратњи; Вегсеизе #ч5е, дубоко нежно и изразито, са песмом која се тужно чује крај ватре, да би доцније изумрла као болни крик: „Спавај, чедо, бабо ти се никад вра-

kV W ii kan

пи AI