Српски књижевни гласник

Уметнички Преглед. 621.

тити неће“; /есма вешра од мора, са паралелним и суседним хармонским везама и широким линијама, и нарочито Молишва: мајке Југовића звезди Даници, са својом мирном, а широком и. пуном дубоког. бола. линијом и хармонијама у којима се осећа онај мир небескога свода када се, у јунску месечеву ноћ, раскошно пале небеска светла и дрхти и стрепи потајно мајчин бол.

И ако Г. Милојевић лично осећа и импресионизам (Јапан, Нимфа, Звона), ја више волим Г. Милојевића драматичара, који, и кроз импресионистичку линију, ипак спроводи драматичку ширину и акценат. Он је ту више свој. И имајући ово осећање, ја мање волим /Иисмо и Пчела и цвеш, које су у стилу и са широком линијом, — не драмском, — француске школе, а више Пикад, Песму орла, Јесењу елегигу, а нарочито Молишшву · мајке Југовића звезди Ланици, Вегсеизе ич5е, Дњину, јер налазим да је Г. Милојевић у њима, по психолошкој концепцији и осећању. своме, ближи самоме себи и националном духу него у осталим песмама, које су доказ велике стилистичке културе, али нама ипак стране у духу.

Обрада народних песама за клавир или глас и клавир узима у последње време веће размере. Ово долази отуда што: су, све до новијега доба, народне песме приређиване готово само за хор, а национални инстинкт хтео је да изнесе на концертни подиум и народну песму обрађену рапсодично за инструмент или глас. Г. Милојевићева обрада народних песама. за глас и клавир, или клавир само, не иде у сферу импреси-

онистичког обрађивања, — изузимајући Херцеговачку успаванку, која ће увек остати као доказ интуитивне способности Г. Милојевића, — него у област музичког догматизма, који

ствари третира хармонском логиком, дајући, при томе, интересантне музичке идиоме, како у хармонском смислу (као на пр. у Иафер бегова мајка, где је тон д схваћен као природни седми ступањ, и на тај начин хармонска основа добила тоП-ски карактер, што сасвим одговара тексту), тако и мотивском (у Биљана, мотив таласања језера). Од три народне песме које је г-ђа Милојевић ове вечери, поред осталих, певала, најинтересантнија је До шри ми пушке из Х руковети Мокрањчеве, која је у обради Г. Милојевића добила карактер једног посмртног марша. Здвојење, славонска песма, интересантна је ритмички.

Г-ђа Милојевић, очевидно индиспонирана, певала је ове вечери не увек довољно снажно, али, у своме обиму, изразито ниансирано и стилски и технички са префињеношћу уметнице од темперамента и културе. Г. Милојевић као пратилац могао је бити мало дискретнији.

Г-ца Стаматовић је свирала на клавиру Српске Народне Мелодије, — које је Г. Милојевић укусно обрадио, и од којих су најинтересантније На ђедовој њиви, Цвеће цафнало, а наро-