Српски књижевни гласник

10 Српски Књижевни Гласник.

= Да, "да, да.

И господин Леђенски јако и срдачно стеже малу руску руку. Онда, и кад она изиђе, вичним једним покретом извади своју врло укусну табакеру, запали цигарету, узе штап и шешир, па стрча низ степенице и изађе на улицу.

То вече многобројни познаници господина Леђенског беху јако изненађени његовом изванредном, просто невиђеном срдачношћу, јер се он клањао лево и десно тако љубазно и скидао шешир тако дубоко и са изразом таквог блаженства, да се њима чинило како је господин Леђенски, у најмању руку, морао постати чланом какве значајне делегације или тако нешто слично. |

А он се и даље неуморно клањао на све стране и смешио раздраган, блажен, очаран и обузет увек оним новим осећањем нагона неког да се жртвује. „Ако и један створ заслужује да се човек за њега сав жртвује, то је она, Тања, мислио је господин Леђенски. Ето то је жена о којој сам сањао; то је жена за коју се просто, без икаквог размишљања, скаче у провалију.“

П

Кад се господин Леђенски, неколико дана доцније, једног лепог и благог вечера пуног месечине, вратио сасвим касно кући, госпођа Леђенски, преко обичаја, још није била стигла. Њему силно одлакну. И кад се она, са извињењем на уснама и нешто збуњена, појави на вратима, он хитро скочи па јој пође у сусрет.

— Драга моја, рече он нежно, ето тако те волим. Ти мораш, ето кажем ти просто, ти се мораш мало отрести, размрдати, ослободити оне грозне, убиствене чаме. Свакога дана кад се вратим, после заморнога посла, мени се срце цепа кад те гледам утучену, сломљену, снуждену, као да и немаш више воље да живиш. Тако више не сме бити. Ти се не смеш напустити, ти се не смеш на мене угледати, јер ја сам друго; кунем ти се, ја сам нешто сасвим друго, јер моје тешке и досадне дужности заузимају цело моје биће. Кажем ти да се . мораш раздрмати.

И у једној махнитој раздраганости господин Леђенски зграби пуне мишице госпође Леђенски и стаде их дрмусати.