Српски књижевни гласник

НАШТО

Нашто моје усне, кад морају да ћутег кад не смеју да сломе смотрености стегу, равнодушних фраза да скину маске круте, те искрено Вам кажу речи што их жегу.

Нашто моје руке, кад смером бескорисним морају кроз ваздух бедно да се клатег А не смем у Вас слити, стиском једним присним, све патње што код мене Ви изазивате.

Нашто моје очи, кад морају да ником поникну пред прагом Ваших сјајних зенаг А не смеју натопит' свежим Вашим ликом дупље своје, пуне смрзлих сузних пена...

Нашто срце моје, притајит' кад се мораг Саопштит' кад Вам не сме својих откуцаја звук ниједан прави, нит дубине бора открит', што их у њем' болна чежња ваја.

Нашто душа моја, кад мора да се туђи и заклања за маглом учтивости сивег Отворит' кад Вам не сме одаје своје: — Уђи! Унеси својег бића сласти милостиве!...

И живот нашто, кад се мора Вас одрећиг Кад смисао свој не сме имати у Вама! Кад Ваша стаза није пут ка мојој срећи, и преда мном се црни бесконачна осама... НЕНАД МИТРОВ.