Српски књижевни гласник

А

СРПСКИ

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК

НОВА. СЕРИЈА, Књига МТ, БрОоЈ 1. — 1 МАЈ, 1922. а

ВАСКРСЕЊЕ.

| Онога вечера, у очи великог празника, кад је мала госпођа Леђенски сама и узбуђена излазила из кина где је гледала „Васкрсење“, Београд је бљештао у осветљењу преко

· обичаја, и онај свет који се тискао, пун свежег и звонког

смеха, газио је чврстим и слободним покретима, махао рукама, ишао уздигнуте главе, и тако уливао неко нарочито, чаробно расположење и некакав чудан полет воље. Чинило се као да је свакоме срце пуно, и вене, нерви некако разиграни, и да је један од првих пролећних дана успео да подигне заморен капке, одагна ону убиствену оморину духа, растера туробну мисао и распали махнити неки жар који је све дотле тињао негде доле, дубоко у пепелу мрачног очајања. И то расположење што је тако, на све стране, распростирало читаве таласе моралне снаге и будило и расцветавало најнежнија осећања и најслађе снове, захвати и занесе наједанпут и чудно и саму госпођу Леђенски чим је, још усред оне пријатне опијености од утисака које је тамо примила, својом ножицом у црној свиленој ципелици, лака као ласта и ако пуначка, ступила на улицу међу шумну и миришљаву гомилу света. Јер оно збркано, онај неодређени немир који се увукао био у њену душу за време док је тамо унутра с напрегнутом пажњом пратила историју јадне Маслове, па се као неки дотле непознати елеменат напињао и узнемиравао је неким колебљивим наговештајима какве је дотле само понекад осетила, не само да се наједанпут тишао кад се умешала у хуку оне миришљаве реке, него се тај исти немир сместа претворио у нешто одлучно до раздра1 PRRNTED IN YUGOSLAVIA