Српски књижевни гласник

Оцене и Прикази. 633

та група демократа жели задржати Видовдански Устав, али вољна је да пристане на измену оних уставних одредаба које спречавају остварење стварне самоуправе у органски састављеним областима према природним, социалним и економским приликама.

И ако изазвана партијским односима између две претежно српске странке, криза радикално-демократске коалиције, чије се отварање очекује јесенас, може, као што је изнесено, довести до нових ориентација у српско-хрватским односима.

ПРИВРЕМЕНИ.

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ.

„Ошело“ у преводу Г. Св. Стефановића.

Геније Шекспиров, пуноћом својом и обимом својих мисли, толико превазилази моћ изражавања свога времена, да још неразвијени језик Јелисаветиног доба не може увек у себе да прими пуно значење које му се намеће. Мајстор радник нема на расположењу мајсторски алат. Но бујна имагинативна снага краља песника се не задовољава границама језика, и покушава да убаци читаве светове осећања, читава мора страсти, и искуства читавих живота, у малени оквир неколико реди. И Шекспир то ради до крајњих граница, док не наступи пресићеност израза, и његови стихови личе на зрело посавијено житно класје — препуно да би стајало усправно. Стога се у њега непрестано налазе такве утанчаности и финесе које отежавају његово разумевање и самим модерним сународницима његовим. Тако, на пр., Шекспир говори о „тамним љубичицама“ (дип умтш0]јеј) и „сањивим очима љубави“ (зееру eyes OI Јоуе), обртима који јасно показују изразитост његовог језика и деликатност његових мисли.

У томе и почива тешкоћа преводити Шекспира. Преводилац његов осећа бесно ударање једне набујале снаге о. језиковне оквире: утанчаност значења и пресићеност израза језика израђеног, кратког, савитљивог и гениално употребљеног. А кад би у тренутцима белог усијања Шекспир, „ухваћен у мрежу своје имагинације“, заборавио и на граматику, и доследност фигура, онда преводиочев посао постаје надчовечански тежак. У толико више Г. Стефановић заслужује похвалу што је показао смелости да се лати таквог посла.

Тражити од њега да без створених традиција превођења, са садашњом недовољном развијеношћу нашега језика, да Шекспира онаквог какав је у оригиналу, било би претерано. Ни класични Шлегел и Тик нису рекли последњу реч у превођењу Шекспира на немачки. Стога се ми и не можемо и