Српски књижевни гласник

634 Српски Књижевни Гласник.

не смемо задовољити овим преводом као савршеним Шекспиром на српском. Што је пак од веће важности, то је да садашњи превод може да послужи као солидна основица даљем усавршавању. Г. Стефановић јасно показује на себи трагове еволуције преводилачке уметности. Уместо уобичајене бујности једног романтичарског темперамента, који, као Лаза Костић, жели да замени недоследност у детаљима постигнућем генералног ефекта, у Г. Стефановићу налазимо радника уметника који прилази послу са свесном научно-уметничком тенденцијом да се одужи своме оригиналу до последњих ситница. И стога нам он пружа, место парафразе Костићеве, један солидан, истесан, у детаљима обрађен, савестан мајсторски рад. : Г. Стефановић може бити задовољан Ошелом који нам је дао, и била би штета за нашу младу преводилачку књижевност ако би одустао од даљег превођења Шекспира, јер ће бити тешко наћи другог човека који би се са толико одважности, интуиције и знања латио оваквог посла и достојно

, заузео место Г. Стефановића. А. ВИДАКОВИЋ.

Оскар Вајлд: Срешни Царевић и друге приче. Илустровали Волтер Крен и Ђакомб Худ. По седмом енглеском издању превео Геро Слијепчевић, Сарајево 1921. Издаје Штампарија Петра Н. Гаковића.

Као први свезак „Даровне Библиотеке“ коју покреће горе споменута штампарија, изашла је укусно и лепо опремљена књига под горњим натписом. Сем Срешнога Паревића. (Тће Нарру Рипсе), преведене су још четири приче: Славуј и Ружа, Лив Саможив, Одани Пријашељ и Знамениша Ракеша. Књигу улепшава више илустрација и вињета.

Тиме смо, дакле, добили, поред осталих превода Вајлдових, и један део његових прича на нашем језику. Код нас је већ одавно познат и преведен његов артистички роман Слика Доријана Греја, који је, тако рећи, Вајлдов естетски Стеао, и ма да су и друге Вајлдове ствари превођене и читане, он се још увек врло много и врло радо чита. Међутим, већина досад преведених ствари приказује писца, у главном, у оном. у чем је он позирао, што му многи критичари приговарају; један од њих шта више вели да је Вајлд на то био толико навикнут да је у Де Руојипаз и саму истину позирао. Преводом ових прича ће наша шира читалачка публика упознати Вајлда и с друге стране: онде где је он искренији и истинитији, где је више песник и човек. Ове приче нам казују да их је паписао човек који је и сам много препатио, те има самилости и за друге. А све те приче су пуне чарне фанта-